Život je smrt

Život je smrt

Disajni putevi zatvoriše se. Glava mi je bila u vodi? U tečnosti? U… Glava mi je bila u pritvoru nekakve opne. Maske? Lice oca smešilo se. Davila me je kiselina. Kiselina koja… Koju sam proizveo upravo ja…

Otvorih oči.
Oh, ne. Ipak ne. Oko… Otvorih oko. Otvorih ga da bih polovinu pogleda usmerio ka tacni krvavo crvenoj. Tu je sedela druga polovina mog čula vida. Buljila je u mene nebeskim plavetnilom. Ne u mene… U svemirsko crnilo koje je predstavljao nedostajući deo sklopa slagalice moga lica. Ta… rupa.
Otac.
Gleda me. Gleda u mene svojim praznim, dalekim očima. Ne u mene… Kroz mene. Zatim vadi… Šta je to? Ubrizga mi ga u venu vrata. Žile poiskakaše. Zatvorih oko.
.
.
.
Otvorih oči. Čudno… Cev. Na mom čelu… Vrela tečnost proli se po mom licu. Neko mi zatvori oči. Poznat dodir. Dodir iz… Detinjstva…
.
.
.
Osećam mučninu. Taj smrad… Gnusni miris leša. Jednog… Ne. Dva. Povratih po sebi od samog pogleda na tuđu smrt. Ili..? Povratih još jednom kada se žice motora mozga konačno povezaše. Kad shvatih da sam… Povratio po sebi. Po svom licu. Zatim još jednom. I još jednom. I još… Disajni putevi zatvoriše se. Glava mi je bila u vodi? U tečnosti? U… Glava mi je bila u pritvoru nekakve opne. Maske? Lice oca smešilo se. Davila me je kiselina. Kiselina koja… Koju sam proizveo upravo ja… Napokon proizvedoh i poslednji mlaz koji mi zatvori vidik.
.
.
.
Pogledah oko sebe. Tri. Video sam ih tri. Ruke su mi bile zamotane, primorane da se dodiruju. Pokušavam da ih oslobodim. Zatim se pojavi on. On. Čovek koji me je stvorio. Čovek? Nasmejah se. Oštirica bljesnu. Ruke mi konačno behu slobodne. Ali… Još uvek su bile… Vezane. Tada shvatih. Slobodne su jer više nisu vezane za… Za mene. Krv naglo poče da šiklja iz otvora koji su… Koji su… Sada je otac bio taj koji se smejao.
.
.
.
Otvorih oči. Četiri… Laganim korakom, prilazio je otac…
Autor: Danilo Todorović

Ostavi komentar