Živi

Živi

Vrtoglava tišina ponovo me obuzima.
Zatvaram oči i osećam duboki nemir,
težak i veliki kao svemir.
Zatvaram oči dok osećaji naviru kao plima,
i osećam… osećam da ponovo vlada ona ista studen, ista zima.

Dok dogoreva i poslednji plamen nade,
sećam se da je odneo sa sobom sve moje godine mlade.
Svirepo je čupao osmehe i sreću,
i neprestano govorio: “Nikada te ostaviti neću”.

Sada samo sećanja naviru kao zalutale seni,
vraćaju se i govore nešto meni… Samo meni.
U mukloj noći šapuću davno zaboravljene reči,
gorko podsećaju da vreme, ipak, ništa ne leči.

Ređaju se slike bola i tuge,
nezaboravne noći duge.
Pišu neku povest tešku,
opet prave istu grešku…

Vrtoglavo me zavode,
na isti greh navode.
Ponovo žive u senci moga srca,
kao mala, povređena ptica.

Uzalud se srce otimalo i borilo,
samo je veći ponor otvorilo.
Uzalud su ruke nastojale bol odagnati,
uzalud, jer znale su: on će uvek iznova prevagnuti.

I dok poslednji put zatvaram oči snene,
otkide se i poslednji deo mene.
Vinuo se negde iza bola i tuge
i ostao tu sakriven od prolaznosti duge.

Otkinuti deo i dalje svetli,
i leti, leti…

Živi poslednja uteho moja,
jer je ova ljubav samo tvoja!
Živi moj zaboravljeni druže!
Živi! Lepše, jače, duže!

Nadživi prolaznu stvarnost,
bezazlenu mladost!
Nadživi neizgovorene reči i propuštene šanse!
I zapamti: život ne piše romanse.

Pođi tamo gde prestaje život, a počinje življenje,
tamo gde je zabranjeno svako protivljenje.
Živi jedini moj,
jer je ovaj komad neba zauvek samo tvoj!

Autor: Jovana Krstić

Ostavi komentar