Milena Pavlović: Wool Box by M.

Milena Pavlović: Wool Box by M.

Od malena me je interesovalo sve što ima veze sa umetničkim izrazom. Oduvek sam volela da kreiram detalje, predmete, ukrase i kutije koje sam radije pravila sama nego kupovala. U poslednje vreme posvećena sam nečemu što je retkost u današnje vreme – štrikanju.

Zdravo, možeš li nam se predstaviti i reći nešto više o sebi?

Zdravo, ja sam Milena Pavlović, živim u Obrenovcu, mada sam rodom iz Prišitne. Rođena sam 1987 godine. Po zvanju sam Master inženjer arhitekture, to je nekako oduvek bila prava ljubav, ali jos uvek nisam imala prilika da ozbiljnije radim u struci, što je generalno problem mladih u našoj zemlji. U tom slučaju svako od nas krene da traži neki novi put, kako bi se osećao korisnim i vrednim, pa sam tako i ja.

Otkud interesovanje za pletiva i izradu šalova, kapa, i rukavica?

Od malena me je interesovalo sve što ima veze sa umetničkim izrazom. Oduvek sam volela da kreiram detalje, predmete, ukrase i kutije koje sam radije pravila sama nego kupovala. U poslednje vreme posvećena sam nečemu što je retkost u današnje vreme – štrikanju. Iako se retko ko danas bavi ovim starim zanatom, štrikanje negujem i čuvam od zaborava, a na taj način se i kreativno izražavam. Za sada su to kape, šalovi, rukavice, trake za kosu, sve što nam treba za jednu hladnu zimu, mada u planu su i ćebenca, dzemperi i ostalo, samo ako bude dovoljno vremena.

Da li si sama naučila da pleteš ili je u tome imao upliva neko drugi, tebi blizak iz porodice, ili na nekoj radionici?

U nekoj ne tako dalekoj prošlosti svaka žena je znala da štrika – to se nekako podrazumevalo, i sve je bilo vrlo dostupno, tako da sam ja posmatrala svoju baku kako to vešto radi. Imala sam svega desetak godina kada sam je molila da mi pokaže kako se plete. Ona je to uporno pokušavala da mi objasni, ali zbog nedostatka strpljenja nije nam polazilo za rukom. Tako da sam odustala na neko vreme. Kasnije je bilo još nekoliko bezuspešnih pokušaja, iskreno ne znam šta se nije poklapalo, da li to što baka nije umela da mi objasni sporije da mogu da ispratim korak, ili ja nisam imala dovoljno strpljenja i volje za tako nešto. I prošlo je dosta vremena, do prošle godine, kada sam već napunila 28 godina, i rešila da se ponovo posvetim ovom starom zanatu.

Prošle zime sam imala nešto slobodnog vremena. Otvorila sam Youtube, pronašla divne tutorijale kako bih mogla da napravim neki lep šal, otišla sam i kupila punu kutiju vunice, nekoliko igala i prosto sam krenula da pratim kako pokazuju na tutorijalu. To je sve išlo spontano, i tako je nastao moj prvi komad. Uvek kada sebi zadam neki nov uzbudljiv zadatak, ne spavam danima razmišljajući kako ću to izvesti. Tako je bilo i sa pletenjem.

Šal je bio posle tri dana neprekidnog rada, gotov. Trud se vrlo isplatio, napravila sam divan komad, koji mi je danas najtraženiji od svih šalova koje imam. Trenutno najviše uživam u pravljenu velikih pufnastih kapa sa ćubicom. To je ove zime vrlo popularno. Što zanimljivija i intenzivnija boja, kapa je lepša.

Koliko je potrebno vunice i vremena za izradu jedne kape ili šala, i celog kompleta?

Za jedan šal je potreban jedan ceo dan, za neku klasicniju varijantu, a nekad se to oduži i na tri dana, pogotovo kada se kreira nešto novo. Za jednu finu kapu sa ćubicama je neophodno i do 4 sata rada, za rukavice dosta više. U suštini ne može se tačno reći, jer nikad ne sedim celih 4 sata odjednom, prave se pauze između, pa to onda bude i duže.

Odakle nabavljaš vunicu i koja je najboljeg kvaliteta po tvom mišljenju?

Kupujem vunicu uglavnom preko interneta i onlajn šopa. Uglavnom je sve to strana proizvodnja, jer prosto ti komadi koje pravim su od jako mekane i deblje vunice, a nju nisam imala prilike da pronađem u domaćoj proizvodnji. Snalazim se kako god imam mogućnosti. U našoj zemlji toga ima sve manje, nažalost. Čini mi se da zato ljudi žude za ručnim radom, kao što je to nekad bilo. Najbolju vunicu, generalno vunu, imaju Rusi. Nekad mi se čini da kad god zavirim u neku novu oblast, da li to bila nauka, umetnost, sport, uvek su Rusi na prvom mestu, pa eto i u ovom starom zanatu.

 Sa kojom bojom najviše voliš da radiš, i koje boje i kompleti su najtraženiji?

U početku mi je bilo važno koju cu novu boju upotrebiti, da onda ta boja postane neki zlatni pečat WoolBox price, ali vremenom tržište  moji kupci su nekako sami nametnuli svoje, pa onda mi je važnije to sta kupci žele nego to koju bih boju ja odabrala. Mada i to je teško odlučiti, jer su sve nekako lepe, tako da podjednako uživam u svakoj boji, obožavam boje.

Da li sama osmišljavaš dizajn šalova, odakle pronalaziš inspiraciju i koje su ti omiljene šare?

Najviše pratim rusko tržište. Rusi prave najlepše, najkomplikovanije i najinteresantnije dezene. Prođu dani u gledanju kako oni to rade, do momenta kada ja uzmem da napravim slično. Nikad ne kopiram ceo rad, to me ne inspiriše. Uvek promenim nešto, uvek ostane dobar deo mog ličnog doživljaja, tako da mi je to posebno drago, jer se na neki način uvek trudim da se svaki moj rad razlikuje od tuđeg, pa čak i svaki sledeći moj rad mora biti drugačiji od prethodnog. Šal sa pletenicama je zaista poseban, i rukavice sa pletenicama, pa nekako to bude divan ‘box’ za zimu.

Šta sve uključuje tvoj woolbox i koliko vrsta postoji?

WoolBox, kapa sa ušima, šal sa pletenicama i rukavice sa pletenicama su jedan pravi box. Mada ljudi uglavnom sami biraju, neko ne nosi kape, pa nosi samo šalove, i obrnuto. Pravim i šalove koji su kao rolka, to je vrlo praktično za malu decu, jer se samo navuče preko glave, a postoji i nekoliko modela kapa.

Kako si došla na ideju da napraviš svoj brend, da li si sama dizajnirala svoje etikete s obzirom da si završila Arhitektonski fakultet?

 Ja sam arhitekta po struci, kreativnost mi je urođena osobina koju sam gradila tokom odrastanja i školovanja. Smatram da nije dovoljno samo napraviti nešto i reći: ’Ja sam to uradila’. Smatram da ako želite da prezentujete bilo koji proizvod, morate da ponudite dobar kvalitet, nesto uvek drugačije i naravno da  imate dobru fotografiju istog. Radove sam počela da prezentujem na Fejsbuku i Instagramu, i bili su vrlo brzo zapaženi. Napravila sam logo za svoj budući brend, kreirala etikete, pakovanja, kese i sav reklamni materijal i tada je zapravo nastao Wool Box. Naziv je morao da bude na engleskom, jer na Instagramu mnogo ljudi drugih nacija prate moje radove, i prosto je moralo biti nešto što će i oni razumeti. Tako da je neophodno poznavati rad na internetu, iskoristiti ga u prave svrhe i napraviti odličnu reklamu. To bih rekla svim ljudima koji započinju privatni posao.

Kakvi su komentari u tvojoj okolini na to što radiš, da li je bilo i negativnih ? Pošto znamo da se retko ko danas u Srbiji bavi pletenjem i smatraju ga zastarelim zanatom. Da li smatraš da bi pletenje moglo da se vrati u punom jeku zahvaljujući medijima?

Vrlo je naporno, štrikanje mi je treći posao. Prođe vreme brzo, a napravim nešto lepo. Još uvek nemam siguran posao, i nisam u prilici da se odreknem nekog, pa se trudim da punom snagom radim sva tri. Kada mi tržište bude dozvolilo da se opustim i radim samo jedan, ja ću taj moment osetiti i onda ce biti pravo uživanje. Nije bilo negativnih kometara, uglavnom su samo svi iznenađeni idejom da tako nešto počnem da radim, ali kako su nastali prvi komadi, uglavnom u ljudima izaziva zadovoljstvo, jer konačno mogu da kupe nešto što je nekad bilo moguće naci u svakoj radnji. Nisam sigurna da l’ će pletenje zaživeti, i da li bi mladi počeli da rade tako nešto, uglavnom svi vole krajnji proizvod, a retko ko bi se upustio u izradu istog. Mada u svakom slučaju ne treba odustajati, što se više bude pričalo o tome, verovatno će menjati i svest mladih.

Da li planiraš da proširiš svoju radionicu i uključiš nove članove koje bi sama obučavala za rad na tvom brendu?

Volela bih to, to bi bilo zaista divno. Otvaranje WoolBox galerije bi bilo zaista ostvarenje sna, tako da radiću na tome, pa će verovatno doći I taj momenat kada ću obučiti nekoga da mi pomaže.

Šta bi savetovala mladim umetnicima – preduzetnicima?

Jako je važno da naglasim da umetnost nije zaboravljena kategorija. Ja sam uspela da je pronađem čak u tri posla, pa mogu slobodno reći da ja od umetnosti i živim zbog čega sam jako srećna. Ispunila sam sva svoja očekivanja. Isto tako bih želela da kažem mladima da ne očajavaju, ako se ne pronalazi put za jednu vrstu posla, uvek se mogu oprobati u nečem drugom, trećem, jer nikad ne znaš kuda te putevi vode. Pre 5 godina sam sebe videla u nečemu sasvim drugačijem, ali eto taj put se malo izmenio, a ja sam i dalje srećna i zadovoljna, jer radim ono što volim, a to ne znači da sam odustala od svog prvobitnog cilja, samo je taj put malo krivudaviji nego što sam to očekivala.

Zapratite Milenu na fejsbuku illi na instagramu

Razgovor vodila: Milica Vasković

Ostavi komentar