Vreme

Vreme

Šta onda,

Kada se probudim,

Sam,

U loše osvetljenoj sobi,

I,

Uhvatim sebe,

Kako prelistavam,

Prašnjave sveske,

Ispisane stihove,

Koje nikada nije video?

A ti,

Sa sjajem u očima,

Izgovoriš,

DA,

Rodiš mu sina,

I budeš srećna?

Kako onda da objasnim dane,

Koji su ispred mene,

Otišli,

A ja ih nisam ni primetio.

Kome?

Polomljenoj stolici,

Koja sedi pored mene,

Ispucalom stolu,

Pocepanoj zavesi,

Ugašenom žaru,

Kamene peći,

Koji je sinoć do kasno,

Bio jedino svetlo,

U ovoj sobi.

Sam sam.

Šta onda,

Kada shvatiš,

Da si čekajući sreću,

Zatvarao vrata,

Ispred nosa,

Svakoj koja je naišla?

Ko ,

Danas želi čuti opravdanje?

Znaš,

Odlučio sam da odem,

Shvatajući,

Da ću olakšati svetu,

Ako,

Oslobodim mesto,

Za nekoga koga zaslužuje.

Ne tako davno,

Verovao sam,

Da se za svaki novi život,

Mora ugasiti jedan stari.

Ni to nije briga svet.

Stare zablude,

Jednog čudnog pesnika.

Kao da su pesnici,

Ikada marili za svet,

I svet za njih..

Šta onda kada se probudiš,

Sam,

U nedovoljno osvetljenoj sobi,

I shvatiš,

Da je vreme prošlo?

Pesnik: Ilija Stanković

Ostavi komentar