Visoki start

Visoki start

S obzirom da sam neko ko je diplomirao na Filološkom fakultetu, sport je nešto što je za moju struku dijametralno suprotno, ali upravo zbog toga smatram da je u tom smislu uspostavljen savršen balans u mom dnevnom funkcionisanju.

Kao tinejdžer bio sam neko ko je uvek patio od manjka kilograma. Sećam se da sam sa tadašnjom devojkom bio u klubu (momčić od osamnaest godina), a već tada je odlazak u teretanu bio rasprostranjen i među mojim vršnjacima. Posmatrao sam ljude oko sebe i shvatio da sam među najmršavijima. Misao koja mi je prošla kroz glavu bila je: „Da sada neko startuje moju devojku, ja mogu samo da popijem batine i ništa više“. To je bio ključni trenutak kada sam presekao i odlučio da se i ja posvetim svom izgledu.

Imao sam tu sreću da je moj otac neko ko je već bio veoma iskusan u tim stvarima, tako da sam imao i „personalnog trenera“. Sa oko metar i osamdeset pet samtimetara i manje od šezdeset i pet kila (da, bio sam mnooooogo mršav), ukoračio sam u svet treninga. Naravno, cilj je bio raditi osnovne vežbe i nabaciti što više mase da bi se kasnije s njom moglo valjano raspolagati. Sećam se da sam u tom periodu mogao maksimalno deset sklekova da uradim.

Nakon višemesečnog vežbanja i upornosti, počeli su da se primećuju rezulteti, a to mi je bila motivacija da radim dalje. Posle šest, sedam meseci vežbanja, sa deset sam skočio na trideset pet sklekova u seriji. (Maksimum danas mi je sedamdeset sklekova u jednoj seriji).

Neko sam ko ne voli formalnosti, te sam imao periode kada sam i teretanu zapostavljao, pogotovo dok sam studirao, ali se uvek kad-tad vratim u nju i u ovom periodu života sam se posebno posvetio treninzima. Od suplementacije sam uzimao (u ranijim stadijumima) protein, kasnije zamenjen običnom surutkom. Ruku na srce, ja sam večno nezadovoljan cifrom na vagi i uvek bih još nešto da odradim, ali valjda je baš to tajna uspeha. Nikad ne staj!

Onda kada garderoba počne da puca po šavovima i u obavezi ste da menjate konfekcijski broj, znate da ste postigli nešto krupno. Znate da ste se promenili na bolje i da nema vraćanja na staro. Najvažnije je biti uporan (i meni, a verujem i mnogima, često se dešavalo da želim da odustanem, da ostanem kod kuće i prespavam dan), ali onda se setim tog magičnog osećaja da je ceo svet moj kada izađem iz teretane posle treninga i nateram se da ipak, i po najvećem snegu ili kiši, odem u teretanu i odradim predviđeno.

I istakao bih da sam razbio sve predrasude o ljudima koji treniraju. Imao sam priliku da treniram i sa doktorima nauka, ali i sa sveštenim licima. I stekao prilično dobre ortake i ortakinje upravo u teretani. Poenta jeste – izgovora nema. Ko želi, naći će način, ko ne želi – traži izgovore.

Ostavi komentar