Uzalud

Uzalud

Treba poći ma kud,
Treba podići svaki kamen, zaviriti svud.
Treba se otkinuti odovogsveta,
gde je svako svakome meta.
Treba poći tamo gde stanuju jedne tople oči,
stvorene samo za nas.
Treba tragati dublje i istrajnije,
potrebno je verovati bar malo stvarnije.

Treba odvojiti dušu od propadljivog tela,
i pustiti je da vlada na masama, cela…
Toliko toga trebau činiti za sreću koju čekamo dugo,
toliko toga… ali uvek radimo sve drugo!
Sve što nas srozava i slama,
sve što donosi štetu samo nama.

U tišini neki nepoznat glas stalno šapuće iste reči,
i govori, govori o obećanojsreći.
Govori o nekimpočecimanovim,
o danima boljim.
Ukazuje na neke mogućnosti nove,
na neke lepe, još nedosanjane snove.
Podstiče na borbu i istrajnost dugu,
u tom začaranom krugu.

Uzalud! Uzalud progovaraš izgubljena nado,
uzalud, jer ne možeš vratiti izgubljeno stado.
Uzalud se propinješ i boriš,
uzalud preklinješ i moliš.
Uzalud je sad sve,
uzalud, jer ništa ne može biti kao pre.

Nema više vremena za neizgovorene reči,
za period kada će vreme sve da “zaleči”.
Nema više vremena za dugo iščekivanu sreću,
za neku ljubav lepšu, veću…
Nema u srcu onog rasplamsalog žara,
nema, jer u njemu samo se tahara.

U biću posle teške oluje,
posle poraza i teške bitke,
ostaje samo opustošeno polje,
i jedan vapaj za nečim bolje!

Autor: Jovana Krstić

Ostavi komentar