Unutrašnja svetla

Unutrašnja svetla

Često sanjam. Sanjam rečne duhove i sirene svoju majku kako me grdi, svog oca u uniformi. Često sanjam i nju ,moju princezu. Sanjam je u roze haljinici .Stalno me zove da podjem za njom , obećava mi da će me izvesti iz mraka. Kada bih samo mogao da se setim njenog imena.

Tišina. Meseci i meseci tišine. Dani prolaze, prolazi život. Tišina i beskraj pitanja – Kako sam mogao da je zaboravim? Zaboravim najlepšu melodiju koju je svet ikada čuo? Kako sam mogao da zaboravim ime moje voljene Princeze? Čudno je to… Sasvim se dobro sećam boje svojih olovnih vojnika, prvog dana škole, prvog solističkog koncerta… Ali njeno ime je odavno progutala mračna rupa u mom starom umu. Gde sam sada? Da li sam ponosan na život koji sam protraćio, noseći krunu iluzije koju sam sam stvorio? Mislio sam da gospodarim svojim umom a robujem svetu… Ali sada sam zaključan u svojoj glavi. Mračno je ovde, zagušljiv prostor ispunjen pitanjima, bez milosti. Drhtim. Ne mogu plakati dovoljno glasno, kako jos da se opravdavam – kada odbija moj glas? U ljubavi reči su nemo oruzje, glas nerođen umire. Jedina uteha mi je da će moja Princeza ponovo čuti one akorde, nadam se da ču ih se setiti. Bez njih sam izgubljen u ovom ništavilu bez svetlosti i oblika. Gde li je nestala ta hrabra sinfonija? Hocu li pronaći put? Izlaz iz lavirinta mog uma.

Često sanjam. Sanjam rečne duhove i sirene svoju majku kako me grdi, svog oca u uniformi. Često sanjam i nju ,moju princezu. Sanjam je u roze haljinici .Stalno me zove da podjem za njom, obećava mi da će me izvesti iz mraka. Kada bih samo mogao da se setim njenog imena. Tama se uvlači u svaku moju poru, hladno mi je ali ne uspevam da se pokrenem. Znam da ne postoji nijedna fizička prepreka koja me vezuje za mesto, ipak stojim. Plašim se da krenem za njom, mogla bi saznati da sam zaboravio njeno ime, mogla bi me okriviti za sve večeri koje sam provodio van kuće, svirajući za druge ljude kojima čak ni tada nisam znao imena. Propustio sam toliko toga: njene prve ocene, prve ljubavi čak i njen sedamnaesti rodjendan. Jedini trenuci gde sam joj posvećivao svu pažnju bili su dok sam joj svirao. Mislim da je sviranje jedino što sam znao da radim dobro, sada je i to nestalo. Više nisam siguran kada sam svirao poslednji put. Ne sećam se vremena kada sam mislio da je nemoguće da čovek dokle god  istraje u veri bude sam, u ono vreme kada sam verovao da nam mašta može pomoći da pronadjemo iskru života i u najdubljoj tami. Tama – sada sam u njoj, ona je deo mene, stapam se postepeno, sve moje boje lagano blede, baš kao i uspomene. Nada se topi poput snežne pahulje na mom dlanu sve što ostaje je prozirna kapljica kroz koju ne mogu sagledati ništa drugo do svoje bede, praznih ruku koje nista ne drže, ruke koje su nesposobne da rade ono što su najbolje znale.

Moj poslednji san je bilo poslednje upozorenje – siguran sam u to. Krila smrti su se obavila nada mnom, mogu da ih osetim, skoro su opipljiva znam da svaka mala uspomena počiva u meni, smeši mi se. Moram da je probudim, moram da je oživim. Sve što mi treba jeste mali kamenčic koji ce pokrenuti lavinu uspomena. Trudim se ali i dalje je tako mračno. Shvatam da mi je bilo teško da upalim sveću lakše mi je bilo proklinjati mrak koji me sada vuče ka sebi. Vučen silom te unutrasnje plime plovim ka nepoznatom odredištu. Ali pre ponora, pre nego što sunce zađe i utone u beskrajne plave vode na horiznontu  se pojavljuje jedno slovo…

Otvaram oči; okružuje me belina koju je teško gledati, umoran sam i razočaran. Bio sam tako blizu, a sada je svemu kraj, neću imati šanse da joj ponovo zasviram pesmu koju je toliko volela. Sada znam i zašto. Ona je bila jedini poklon za moju  princezu, nešto samo njoj znano, akordi koje je samo ona čula ,niko više. Niko od onih bahatih, bezosećajnih ljudi koje su me odvajale od nje. Sada vidim sasvim jasno njenu bol zbog svakog trenutka kada sam bio van kuće. Kajem se što nikada nisam zablistao u ulozi oca. Kajem se što sam se plašio da me  previše zavoli, da me zavoli kao što sam ja voleo svog oca .Oca koji nije bio hrabar da se uhvati u koštac sa životom, da upali ugašena svetla. Svu bol zbog gubitka koju nisam mogao da iskažem mogao sam da odsviram ,teši me da će i Princeza pronaći svoj jezik. Jezik bola koji će razumeti samo oni sa velikim i hrabrim srcem kao što je imala njena majka, srce koje je bilo u stanju da me ohrabi i umiri.

* * *

Olovni vojnici poređani u stroj, spremni za juriš. Predvodi ih jedan hrabri vojvoda. Puk je moćan, spreman da pokori daleke zemlje. Tako sam ponosan na svog oca, ne shvatam zašto se ljuti kada se igram mojim olovnim ratnicima. Kad porastem želim da budem poput mog oca, želim da budem vojnik. Rekao sam mu to, a on mi je već sutra kupio klavir. Nisam bio oduševljen, ali sam počeo da sviram. Mislio sam da ću mu tako privući pažnju, želeo sam da bude ponosan na mene. Koliko god da sam se trudio da ga zabavim on je uvek ostajao hladan i ravnodušan. Sa klavirom je bilo drugačije, on je pratio moja osećanja, reagovao na svaki moj pokret. Muzika je postla moje utočište. Svirao sam i plakao. Svirao i smejao se. Svirao sam i onog dana kada je našom kućom odjeknuo pucanj. Svirao sam dok je olovni vojvoda padao.

 

* * *

Od mog života ostale su samo sekunde, vremenski sat otkucava, njegovi otkucaji odzvanjaju kao krici u mojoj glavi – seti se smrti. Ali u ovom trenutku ne razmišljam o tome, nije me briga hoću li završiti u Dantenovim krugovima ili Jelisejskim poljima. Brine me što je ostavljam bez reči, bez nasleđa, bez ičeg lepog po čemu me može pamtiti. Poslednja nada mi je bila da joj jos jedno zasviram pa makar samo jedan akord, ona bi razumela navikla je na taj nas jezik. Navikla je čak i na tišinu koja je bila rečitija od hiljadu reči. Žalim što je navikla da je ostavljam bez pozdrava, samo sto se ovog puta necu vratiti u njen život. Ne znam kada smo se rastali, ali znam da ona nikada nije zaista otišla jer je uvek bila u mom srcu u mračnim hodnicima uma koji je propadao sa svakim novim danom. Svakim satom njen lik je bledeo ali je uvek stajao kao nešto sveto i istrajno, iskra života u najdubljoj tami… Iskra koja nije kreativnost i požrtvovani rad kako sam mislio  nekada. Ta iskra je čista ljubav ,sačinjena od najfinije svetlosti i kao takva ona nikada ne bledi. Čudno je, čovek umire u agoniji bez svesti da mu je sve na dohvat ruke. Sve što Vam je potrebno moguće je pronaći u spektru koji svi mi imamo u sebi. Taj spektar je jedinstven, poseban, bas kao i Vi. Vi ste gospodari svog uma, Vi ste njegovi tlačitelji. Sve je u Vama – vrata,kljucevi,tamnice…

Sada kad se to znam ostaje mi da nađem put do vrata koja ce me odvesti do svetlosti koja ce me osloboditi, sve što ikada trazite u životu nalazi se u vama.Unutrasnja svetla. Vi se svetlost, ma koliki ambis kroz koji propadate bio on njie dovoljan da unisti iskre u Vama. Dovoljno je pronaci akord koji ce vas večno vezati za osobe koje volite, akord koji cujete samo vi ma gde god da ste, kolika god da je udaljenost. Nevidljivim lancima smo najjače povezani. Oni su nevidljivi, ali bez obzira na to mi osećamo njihov pritisak. Oni nas podsećaju na obaveze i dužnosti koje imamo prema voljenima, nikada nemojte potiskivati njihov pritisak, nikada nemojte pokušavati da ih se osobodite. Sami idemo brže ali udvoje stižemo dalje.

Grabim ka vratima, ne bojim se smrti dokle god je cujem,najlepsu muzikukoju je covek ikada stvorio. Brava je blizu ali umesto nje hvatam neciju ruku. U polu snu, na granici zivota i smrti izgovaraam njeno ime. Sofi. Ime mudrosti, ime koje je celog života bilo izvor moje radosti. Ona steže moju ruku .Ni reči ni prisni zagrljaj pred odlazak. Samo dve ruke koje se lagano stiskaju. Samo moja Princeza i ja.

 

Piše: Nevena Stevanović

Ostavi komentar