U vrtlogu mere

U vrtlogu mere

Ti si u mom vrtlogu merljivosti i nesamerljivosti, gde suštine i ima i nema, zavisi, samo kako stvari gledaš, činove i reči moje odgonetaš. Da li je ovo samo susret ili i nešto više? Možda je i manje. – odgovara mu Mera uz mig.

Sssss, ššš… Tiho! Kupa se. Ne uznemiruj je. – šapuće patuljak svom saputniku. Žbun borovnice ih je skrivao. Na nebu upekla Zvezda. Reka je tu pred njima. Ne. Više je potok. Vodopad. Kapljice se rasprskavaju na sve strane. Vodena para se podiže svakim udarom. Moćna sila. Nijagara. Ne, nije Nijagara. Nije visok, al’ je širok. Voda teče, sudara se sa stenama, klizi niz njih, raspršava se, prska, rasprskava. Kaplja na licu njenom pade. Šakom dodirnu lice, a kažiprstom kaplju. Dodirom njenim kaplja gubi oblik, postaje mrlja vode koja nestaje. Uranja joj u kožu i gubi se. Razdvaja usne, polako otvara usta, dodiruje donju usnu. Voda što žeđ gasi, niz telo joj klizi.

Strelac u žbunu vreba. Strelu o luk zapeo. Cilja. Košutu ovu želi za sebe. Želi je raniti. Zarobiti ili ubiti? Šta mrmljaš prijatelju? – oglasi se opet, patuljak. Ništa, ništa. Razmišljam. Lepa je. Jeste. – odgovara patuljak. Želim je imati. Uzmi je. To i planiram. Trenutak nepažnje. Grančica se odlomi i grumen zrelih borovnica padoše mu na svetlo plavu košulju. Udarac borovnice ostavi modri trag. Prođe rukom da otrese. Mrlja se razmaza. Pogled mu se spusti na šaku, modru tečnost na jagodicama prstiju, kaplje soka. Spaja kažiprst i palac, a onda i palac i domali prst. Sok borovnice. Zagledan osta dugo, u kaplje soka što gubiše oblik pod njegovim prstima. Patuljak za to vreme nije skidao pogled sa kraljice ovih šuma, Mere. Mera. Jeste, lepa je. Ponovo potvrdi patuljak, a njegove reči trgnuše strelca. Zove se Mera? Da, naša kraljica. Naša lepotica. Njoj se klanjamo. Nju volimo. Za nju sve činimo. Nju od srca dvorimo. Nju slušamo. A, dozvolio bi mi da je ustrelim? Bih. Jer učino nažao ti njoj, ne bi. Nakon čega patuljak nesta, a strelac sam osta. Ispred njega Mera, oko njega miris borovnice, luk i strela u ruci. Podiže luk. Postavlja strelu. Cilja. Zastaje. Šta je Patuljak time hteo reći?

Zateže strunu. Odapinje strelu. Pogađa je posred leđa, u sam centar njenog bića. Mera se uspravi, izvi se nedrima napred, strukom nazad. Probijala je krv iz nje. Mešala se sa vodom. Mlaz topli tekao joj je niz telo. Osmehnula se. Stigao je. Čekala ga je dugo. I konačno je stigao. Strelac priđe bliže. Smešiš se? Da. Ne boli te? Ne. Ko si ti? Mera. Da, ali ko si ti, košuta, žena, kraljica, demon, vila? Sve to i ništa od toga. Ja sam Mera. Tvoje ime samo po sebi ne znači mi ništa, ne govori mi ništa. Mislim da se varaš, Strelče? Mislim da ti ono govori mnogo? Ti si Mera svih stvari na planeti Zemlji i izvan nje. Ti si sve i ništa u isto vreme. Ti si dvojnica jelena što umrlog na drugi svet nosi. Da, da i da. Vidiš da znaš. Nisam ni sam znao da znam, a ispostavilo se da znam. Samo ne znam kome služiš? Koju svrhovitost imaš? Razmisli. Da odmeriš, izmeriš, a opet sve ostane beskrajno nesamerljivo. Bravo, strelče! Pronciljiv si. Ne, nadahut sam. Lepa si. I sva tvoja mudrost proističe iz moje lepote, kažeš? Ma, ne. Poželeo sam te, a Svevišnji me znanjem ispunio. Meru, strelče. Treba imati meru. Da, treba je imati. Želim imati Meru, želim imati tebe. Meru si ciljao, Meru pogodio, Meru i dobio. Pruža mu ruku. Hajde, dođi, povešću te u svet naočigled merljiv, odrediv, a zapravo nesamerljiv, neodrediv. A, strela? Uze, povuče, izvuče. U

strelčevoj ruci osta strela krvlju umrljana. Hvala – izusti Mera. Voda, krv, sok borovnice sve se našlo na istom mestu, u strelčevoj ruci. Voda krv spira, ali ne i fleku borovnice na njegovim prstima. Sprano, oprano, neoprano. Mera, šta je suština? Nema suštine. Ovo sve je samo jedan čin. Ti si u mom vrtlogu merljivosti i nesamerljivosti, gde suštine i ima i nema, zavisi, samo kako stvari gledaš, činove i reči moje odgonetaš. Da li je ovo samo susret ili i nešto više? Možda je i manje. – odgovara mu Mera uz mig. Možda, ali pre bih rekao da je više. Manje, više, ili samo to. Odmeri, proceni, ali koji god da sud doneseš uvek će ovo od nečeg biti manje, od nečeg više, i samo to. Dobrodošao strelče u moj vrtlog, u vrtlog Mere, kraljice, košute, vile, demona, žene – sve to a, ipak ništa od toga, mere svih stvari na planeti Zemlji i izvan nje.

 

Piše: Milena Golubović

Foto: unsplash.com

Ostavi komentar