Trčanje

Trčanje

Nikada pre me trčanje nije zanimalo… Osim plesa i plivanja kojim sam se bavila kao klinka, a u nekoj delimično kasnijoj adolescenciji sam krenula i sa aerobikom, а razmišljala sam šta bih još mogla da probam, a za šta imam vremena i volje. Na aerobiku sam osećala sreću što zbog muzike, što zbog baš jakog treninga, koji u kombinaciji, dokazano podižu raspoloženje. Volim da igram i samim tim ta muzika sa aerobika me je oduševljavala i činila srećnom. Kasnije je sam efekat – 5, a možda i više kilograma manje za mesec dana su tek doprineli zadovoljstvu izgledom.Bilo je tu i upala mišića., bolova, nisam uvek bila oduševljena odlascima na trening- mogla sam da se vidim s dečkom ili drugaricama, a ja vukljam torbu veću od mene na trening i treniram čak I petkom uveče, a znamo da je petak odličan dan za izlaske…
Počela sam da trčim sa 21 godinom, sasvim slučajno, kada me je tadašnji dečko nagovorio da odemo na Nike trku kroz Beograd, a dužina trke je bila 5km. Naravno da sam jedva pristala, i naravno da sam dušu ispustila, poput one fore sa Fejsa- “Jesi li povratio kondiciju? -Povratio jesam, ali kondiciju nisam”. E, tako sam i ja. Nisam povraćala, ali me je danima apsolutno sve bolelo nakon tih 5km … Onda sam se zainatila, pa sam počela sama ponekad da trčim… Svideo mi se efekat… Svidelo mi se to dostizanje kondicije i zadovoljstvo koje trčanje pruža… Em sam bolje izgledala, em sam imala više kondicije, em sam bila srećnija, zdravija,i bila više napolju, na vazduhu… Bilo je i dana kada me je mrzelo da trčim… Naravno, tada sam trčala svega 2-3km I to mi je bilo dovoljno, posle nekih par meseci sam povecala na 5-6km za 1h, to je jako spor tempo.

thtrhthgxstrhstrhstrhtrs

Onda, iznenada, kaže meni isti taj dečko da hoće da trčimo polumaraton… Aloo, polumaraton??? Ok, neka on trči polumaraton, ja ću svojih 5km- liberalizam, 21.vek, nismo vezani pupčanom vrpcom, šta će mi toliko trčanja, nema potrebe… To je bilo 2 meseca pre zvaničnog polumaratona, koji je bio u aprilu 2013. Nije hteo da trči bez mene, hteo je da probamo zajedno i verovao da ću uspeti… Mislim se- lud čovek, ko bre da trči 21km, ima da me strefi srčka, koliko treba da jedem da bih izdržala 21km, šta da obučem za taj dan, koliko da pijem vode, koliko da spavam… Sve to me je mučilo, a opet temperament mi je takav da volim sve da probam, da volim nove izazove, da izdominiram na svakom novom izazovu, da pobedim sebe, itd… Počela sam da trčim mnogo više. Od 5 do 6 sam prešla na 8, 9 nekad i 10, pa čak i više km dnevno. Tih ukupno 10, nekad i 12 ili čak 14km sam uspevala samo iz 2x, što znači da sam ujutru i uveče trčala po 6-7km. Bila sam uporna, znala sam da će se trud isplatiti.
Nekada sam trčala i sa tim dečkom, koji me je zaista gurao napred i kada nisam verovala u sebe… Podrška je važna, a još važnije je da sami verujemo u sebe. Kako sam stekla potrebnu kondiciju, stekla sam i samopouzdanje, inat, volju… Nema tog izazova koji ja ne mogu pobediti- moj životni moto, kao i “never give up, never back down”- prema istoimenom filmu.
Naravno da svaki cilj, pre dostizanja ima i svojih ogromnih iskušenja. Jedno od tih me je snašlo-dobila sam salmonelu par dana pre svog prvog polumaratona… Inat mi nije dozvoljavao da odustanem, jer šta kažem to i ispunim, a svi znamo šta znači imati salmonelu… Dan pred trku dobijem lek od kog mi je bilo bolje, pa sam se zagrevala za trku u jednoj kafani, uz čašicu rakijice, kažu valja se za krvotok hahah.
Stomak me je užasno boleo do te mere da su mi nekad suze išle na oči, ali me to nije sprečavalo da se spremam za polumaraton- prvi, ali ne i poslednji u životu. Od tih lekova mi je bilo bolje te sam sutradan opušteno istrčala svoj polumaraton… Tog dana bilo je prelepo aprilsko i sunčano jutro, do te mere su mi navirale emocije, kovitlac radosnih- pozitivnih emocija, da sam, kad sam završila trku počela da plačem, ne samo da plačem nego i da ridam od sreće. Možda nekad istrčim i maraton, čisto da se zna da sam i to postigla.
Silna podrška od dečka s kojim sam trčala, od ostalih ljudi koji trče I bodre jedni druge- čak su deka i baka sa štapovima, u jako poznim godinama, brzo hodajući učestvovali u polumaratonu, uz to držeći za ruke i grleći…

ma016-11
Stockphoto

Mislim se- ako mogu oni, mogu i ja i svaka im čast na na podršći, na ljubavi… Trčanje je, jednostavno-ljubav… Ta radost koju odašiljamo i širimo dalje, podizanje zdravlja na viši nivo, podizanje kondicije, upoznavanje novih ljudi prilikom trčanja, proširivanje vidika i prevazilaženje svih prepreka u životu-eto, tome me je trčanje naučilo. Na svom prvom polumaratonu sam naučila da mogu da postignem apsolutno sve što poželim, probudio mi se inat, kao i vera u sebe i svoje sposobnosti, tog dana sam zaboravila sam i na salmonelu, mada mi je bilo bolje od lekova (ali me je povremeno, tokom trke užasno boleo stomak, pa mi je u tim trenucima prolazilo kroz glavu da odustanem, da nisam ja za to, da će biti trka, ali nisam odustala, rekla sam sebi tu si, istrči, boleće te stomak i kod kuće, bićeš srećna posle, izdrži tih 3 sata…), zaboravila sam na silnu iscrpljenost i bila preplavljena najlepšim emocijama, čak sam se smešila i nakon te trke, čak i dok sam spavala…
Čuda se dešavaju kada veruješ u njih!
Strah je najnegativnija i najdestruktivnija emocija, koja nas razara iznutra I sprečava apsolutno svaki napredak.
Od tada trčim svaki dan… Ponekad preskočim, ali to preskakanje je više stvar lenjosti nego zaista potrebe za odmorom, jer se ne forsiram. Tačno osetim koji tempo mi prija, jer želim da moje telo stvara hormone sreće, a ne da bude preforsirano, napeto, izmučeno… Svaki trening-od trčanja do boksa me puni energijom, i posle svakog treninga imam snage za još, podigne mi se opšta energija, ne samo za trening, nego i zadovoljstvo, jer hormone sreće-serotonin i endorphin čine svoje, i onda sam apsolutno druga osoba pre i nakon treninga…
Trčim sa psom i to je fenomenalno iskustvo, ponekad se trkamo, a ponekad zastanemo na svakih sekund kako bi on mogao da obeleži teritoriju, da se zna da je Meda tuda protrčao Trčanje je dobro i za kondiciju psa, ali, naravno da ne trčimo kada je previse hladno ili previse toplo, jer ne valja za njih… Ili, ako baš trčimo, onda trčimo mnogo rano ujutru i to ukupno 2km, a kada je sneg onda moj pas uživa, jer je dugodlak i mešavina je 2 ovčara, a oni obožavaju sneg.

600383_1064893566903231_3943817215643611789_n

Kada ne trčim, osećam pad pozitivne energije. Čak mi ne smetaju ni sneg, ni kiša, ni vetar, ni 40 stepeni… Jednostavno sam na vazduhu dok trčim, pored reke i uživam.
Kada je ružno vreme – zamislim da imam na sebi “žute naočare” i vidim sunce, plave oblake, a ne sivilo… Čak i vazduh za vreme kiše prija… Prija čak i kada pada sneg, nekako nema puno ljudii tada si sam sa svojim mislima, uživaš, opuštaš se, pripremaš za tekući dan… Trčanje mi služi za kondiciju i jutarnje razbudjivanje…
Par puta sam trčala u paru, postoje grupe na fejsu gde se ljudi dogovore da trče zajedno-em upoznaš nove ljude, em ne trčiš sam, em trčiš više, jer uvek kada treniraš u paru daš više od svog maksimuma, jednostavno, nesvesno pomeriš granice… Čak nije lose ni kada neko vozi bicikl ili rolere, a ti trčiš pored.
Topla preporuka što se tiče treninga je trčanje. Kao što sam već rekla- zbog poboljšanja kondicije, zdravlja, raspoloženja, izgleda, do upoznavanja novih ljudi, to su sve benefiti trčanja. U suštini, po mom mišljenju, povrede su minimalne, osim ako se čovek ne forsira i ne trči po nepristupačnom ili neosvetljenom terenu. Desilo mi se da sam pala i povredila koleno, zeznula zglob, ali takve stvari će proći, bitno je samo nastaviti sa treningom i ne klonuti duhom. Saveti za trčanje će biti u drugim tekstovima.
Pošaljite nam Vaše slike sa trčanja ili iskustva!

Ostavi komentar