Telesna slika i mediji

Telesna slika i mediji

Veoma kontroverzna oblast uticaja medija na medijsku publiku, izaziva zabrinutost kod kritičara medija, kao i kod pripadnika ciljne medijske javnosti, zbog uočenog povećanog broja prisutnih poremećaja ishrane kod sve većeg broja ljudi, nezadovoljstva izgledom, itd.
Pretpostavlja se da je neprekidno posmatranje vitkih modela i zvezda, kao i previse mišićavih muškaraca dovelo do toga da raste nezadovoljstvo izgledom kod oba pola. Nezadovoljstvo izgledom dovodi do rizičnih ponašanja- izgladnjivanja, korišćenja nedozvoljenih i veoma štetnih supstanci za mršavljenje ili dobijanje mišićne mase, kako bi pokušali da oponašaju “ideale” koje vide u medijima.
Oblik tela je jako, jako bitan. Nisu svi isto građeni, niti istog oblika tela, visine, obima ruku, grudi, oblika zadnjice, itd.
Psihologe je počeo da brine opšti uticaj medija na sopstvenu sliku tela, a samim tim i na ishranu adolescenata. Nisu samo žene podređene poremećajima ishrane. Psiholozi smatraju da je sve veći broj određenih, privilegovanih oblika tela- bolno vitkih žena i bolno mišićavih muškaraca-glavni faktor zbog koga devojčice drže ekstremne dijete, a dečaci se upuštaju u preteran, pa čak i opasan stepen vežbanja i upotrebu steroida.
Fascinacija vitkim zvezdama može dovesti do poremećaja ishrane, jer se osobe bore da zadrže telesnu težinu u okvirima izuzetno malih konfencijskih brojeva i time kreću putevima izgladnjivanja, kako bi dostigli takav, “savršeno mršavi” izgled. Mediji fotošopovanim slikama samo podrivaju nezadovoljstvo izgledom, jer manekenke ne izgledaju na slikama, u časopisima ili na bilbordu isto i u “stvarnom” životu. Postoji velika razlika između njihovog izgleda propagiranog u medijima i u stvarnosti.
Za vreme Rubensa nije postojala anoreksija, kao ni bulimija. Tada su se slavile obline i na slikama su samo bile žene oblih tela, te nije iznenađujuća veza između medija, savremenog doba i poremećaja ishrane. O poremećajima ishrane će biti više reči u sledećim tekstovima.
“Analiza sadržaja časopisa, takmičenja lepote, pa čak i dečijih igračaka, govori o tome da su u porastu ideali sve mršavijih-vitkih tela, te su i devojke postajale sve mršavije. Do sredine 90-ih, barbika je dobila figure, koja je fiziološki nemoguća. U jednoj studiji, istraživači su zaključili da bi prosečna žena trebalo da dobije 60cm u visini, 13cm u grudima, a izgubi 15cm u struku, pa da odgovara njenim dimenzijama. Ipak, njen proizvođač, “Matel”, kasnije je predstavio novi model sa širim strukom kao odgovor na optužbe da lutka podstiče nezdravu ishranu”. (Više o tome u knjizi “Psihologija medija”, Dejvida Džajlsa, na 90. strani).
Trenutni kulturni ideal za muškarce je mezomorfno-mišićavo telo iliti klasično “obrnuto V”, sa širokim, mišićavim ramenima i grudima koje se sužavaju u uzak struk i kukove. Analiza sadržaja medija utvrdila je da proteklih decenija u njima sve više preovladavao mezomorfni oblik tela.
U skladu sa promenama trendova kod igračaka za devojčice, tako i igračke za dečake odražavaju promenu medijskih ideala, pa akcione figure postaju sve mišićavije u proteklim decenijama, do toliko ekstremnog nivoa da bi čak i bodibilderima bili potrebni steroidi da tako izgledaju. (Više o tome u knjizi “Psihologija medija”, Dejvida Džajlsa, na 91. strani).
Prikazima fotošopovanih tela muških i ženskih modela, mediji u stvari vrše pritisak na javnost,i jednu vrstu nasilja, jer pripadnike medijske publike, tačnije primaoce tih poruka čine sve nezadovoljnijima sopstvenim izgledom, baš kako to nasilnici čine sa svojim žrtvama- prvo ih slamaju mentalno- “ruše im volju” i samopouzdanje, kako bi mogli da utiču na njih. Osobe sa visokim stepenom anksioznosti ove slike mogu tumačiti kao pretnju svom samopoštovanju, dok će stabilnije ličnosti biti sklonije da ih koriste za sredstvo za sanjarenje, maštanje i motivaciju da budu bolji- zdraviji, vitkiji, zategnutiji,u boljoj kondiciji, itd.
Uživo je teže sresti toliko mišićavog muškarca, ili tako tananu, a grudima obdarenu žensku osobu, a na kakva tela sve češće nailazimo u medijima, jer mediji neprestanim prikazima takvih tela, usađuju osobama da i oni moraju tako da izgledaju. Na taj način brišu slike normalnog, prirodnog, svakodnevnog izgleda, kakav možemo sresti uživo, u većoj meri, nego “savršena” tela iz medija- časopisa, sa bilborda, sa interneta, itd.
Nasuprot medijskom delovanju, treba da pojačamo stepen zadovoljstva sopstvenim izgledom i samim tim svedemo samokritičnost na pravu meru.

Ostavi komentar