TE NOĆI NEBO JE PLAKALO ZAJEDNO SA NjOM

TE NOĆI NEBO JE PLAKALO ZAJEDNO SA NjOM

Te noći začuo se jedan glas,
molio je, cvilio je… Tražio je spas.
Tražio je ono čega nema više,
tražio je od vremena da sećanja izbriše.

Te noći vrištalo je celo biće njeno,
krvarilo je srce davno ustreljeno.
Molilo je da bol prestane,
da neumorna tuga nestane.

Te noći oživela su sva sećanja,
sva nadanja, sva obećanja.
Tražila su put do srca njenog,
usamljenog, zaboravljenog.

Te noći pekle su stare rane,
sećale je na prošle dane.
Lomile su njeno krho telo,
tako opako, tako smelo!

U toj predugoj noći,
plakalo je jedno biće u samoći.
Uzalud su suze tekle niz usahlo lice,
uzalud su mučile njene oči sanjalice.
Uzalud su usne ponavljale da će sve proći,
da će nastaviti, da će moći.
Uzalud su govorile o nekim budućim danima bez tuge,
uzalud, jer su postale njene večne sluge.

Te noći, drhtale su njene ruke,
lomile se, bolele od muke.
Brisale su bol i jad,
odagnale ih bar za “sad”.

Te noći nebo je plakalo zajedno sa njom,
našavši se u paklu tom.
Kiša je dobovala svakog trenutka sve jače i jače,
kao da je osetila da još neko pored nje plače.
U toj noći kada ona nije mogla više,
nebo je poslalo svoje neumorna kiše.
Da je podsete da će sve prestati i proći,
da će novim putem poći.
Da će i suze prestati kao i kiše,
da neće tugovati više.

Ali znala je da je tako neće biti,
da će one uvek iznova liti.
Znala je da sudbinu ne može da spreči,
znala je da vreme ništa ne leči.

Te noći nebo je plakalo zajedno sa njom,
jer je slutilo istinu u srcu svom.

Ugasio se i zadnji plamen nade…
Šteta što život uzima mlade…

Autor: Jovana Krstić

Ostavi komentar