Sportski horor: Nisam mogla da hodam!

Sportski horor: Nisam mogla da hodam!

Povreda mi se desila na najgluplji mogući način, nesportskim ponašanjem devojke na sparingu, na boksu, koja je koristila i noge, ali, naravno, nisam joj ostala dužna, ako šta ne volim to je nepravda i te provokacije bez povoda.

Do pre par meseci sam mislila da sam besmrtna što se tiče sporta, a pogotovo sportskih povreda.

Naravno, svi koji su malo duže u sportu, uveravali su me da će takva “sportska prehlada”, tačnije “povreda” i mene zakačiti jednom. Kao prirodni inadžija, do sad u pozitivnom smislu, smejala sam im se u facu.
Uvek sam maksimalno trenirala, imala prenaporne, preozbiljne treninge i još ozbiljniju količinu treninga, iz par razloga-em pucam od energije, em imam dovoljno vremena, mada trening ni sada kada radim ne pati, em da bih jela apsolutno sve što poželim i kad poželim u nerealnim količinama.

(Ako ćemo iskreno, najbolje izgledam kad jedem sve, nego sad kad jedem samo zdravu hranu i male porcije hrane, tako da svako neka radi kako misli da treba i što se tiče ishrane, i što se tiče treninga

Trenirala sam nekad i po 5 različitih sportova u jednom danu- od trčanja, plivanja, salse, boksa do kik boksa. Zvuči nenormalno i hvala Bogu, nije opsesivno-kompulsivan poremećaj, nego jednostavno treniram jer me to opušta, usrećuje, podmlađuje, a najmanje zbog izgleda, izgled je u odmoru i ishrani i laganim vežbama, a pogotovo istezanja i genetici, realno.

Iskreno, iz inata svima, izvadila sam krv i bila kod sportskog lekara, i pored toliko preterano jakog tempa treninga sam imala nikad bolje zdravstvene rezultate. Od onih mojih jezivih- poremećaj štitne žlezde, estrogena, salmonele i anoreksije, ekstremno niskog šećera i holesterola, pa do presavršenih, od ekg-a, nivoa masti i ostalih, pa čak i ginekoloških i stomatoloških (boks i kik hoće da unište stomatološke nalaze u vidu manjka zuba).

Povreda mi se desila na najgluplji mogući način, nesportskim ponašanjem devojke na sparingu, na boksu, koja je koristila i noge, ali, naravno, nisam joj ostala dužna, ako šta ne volim to je nepravda i te provokacije bez povoda. Sport, a pogotovo borilački, nama devojkama treba da služi za samoodbranu, da se opustimo, a ne da budemo histerične na dečka, društvo ili porodicu, i da budemo u top formi.

Kada sam povratila ahilovu tetivu, priznajem, bolelo je, realno nisam mogla ni da hodam. Na štikle i trening sam, čak ja zaboravila par dana, ali, kao što rekoh, inadžija sam i vratila sam se još jačem treningu nego ikad! Pošto nije bilo šanse da trčim, išla sam na steper i stepenice, radila tegove, istezala se.

Kako to već ide, kad god se smanji trening, jer te to ubije psihički, pojača se nezdrava hrana i dobije se koji kilogram(čić). Taman jedva oporavim tu povređenu nogu, posle nekog vremena, jer se vratih i na te “neženstvene” sportove, povredim i drugu ahilovu, pa onda i oba kolena i članak. Dođem do toga da ne mogu ni da hodam, znaju svi moji da su bukvalno morali da dolaze do mog kraja i da ne mogu ni da ustanem sa stolice, da ćopam itd, znači za mene- psiho-fizički jeziva priča.

Hvala Bogu, kako to već ide, da jedno zlo prati i 5 drugih, ostadoh ti i bez treninga i bez keša u tom trenutku i bez tog što me održavao i posvađala se sa nekim društvom i nisam imala posla i sve o istom trošku, nisam imala volje ni da pišem, ni da čitam, ni da treniram, samo sam se gojila.

Po prvi put se susrećem sa povredom i bilo mi je teško da se opustim, jer nisam mogla ni da hodam, čak me i kod plivanja ekstremno bolelo… Konačno otvoriše spa deo na bazenu kod mene u kraju, i tamo ima infracrvena sauna, koja me je skroz oporavila nakon 2,3 odlaska tamo. Polako sam ja i tako povređena pokušavala da treniram, čisto da ne atrofiram skroz, iako mi je sva mišićna masa opala, što zbog ishrane,a ubeđena sam da je tu psihički faktor bitniji, jer on otklanja hormone stresa koji goje, jer ako si srećan, onda ćeš i dobro izgledati, kao što i jesam svima, osim još uvek sama sebi, ali, znajući sebe, samo ću onda još jačim tempom trenirati nego ikad!

Svi koji kažu da ne stižu od posla da treniraju-lažu!!! Nigde ne piše da trening mora da traje 2h i da mora svaki dan da se trenira! I šetnja je zdrava, makar nešto!

Dobila sam novu snagu, na povredu sada gledam kao na prinudni odmor, jer da se nisam povredila, trenirala bih jače nego ikada, a to bi moj organizam uništilo, jer previše treninga, bez odmora, toliko dugo, nije dobro za imunitet. Ako ništa drugo, bar sam dobila salo, koje ću da iskoristim za dodatnu energiju za prenaporne treninge i klasičan period bez odmora i sna, jer treba i izlaziti i raditi i trenirati, a i poneko održavanje iznutra s nekim top frajerom neće biti na odmet.

Moj savet- ako se povredite, jedite zdravu hranu, makar šetajte i gledajte da taj period dok ne trenirate pokušate da se istežete, plivate, idete u tu infracrvenu saunu, nađete nekog da vas neguje, mazi i pazi, radite vežbe koje možete, nikako se ne zatvarajte u kuću, smejte se i na svoj račun i uživajte u životu!

P.S.  Prvo sredite psihu jer će telo pratiti ono kako se osećate! Budite pozitivni, ni jedna povreda nije doživotna!

Piše: Aleksandra Stojanović

Ostavi komentar