Sport kao društvena pojava

Sport kao društvena pojava

Sport, kao najopštiji pojam za sportsku aktivnost, mogao bi se definisati kao psihofizička aktivnost pojedinaca i grupa (specifično vežbanje: trening i takmičenje), ostvarena u osamostaljenim oblicima motornig vežbanja (igri, takmičarskom i školskom sportu i rekreaciji), usmerena ka najvišim dostignužima srportista (rezultatima, uspesima, publici i sportkom tržištu), a u cilju zadovoljenja humanističkih potreba.

Reč „disportare“ na latinskom jeziku znači „      raznositi“, a reč „sports“ ili „disport“ na engleskom jeziku (prviput se javlja u tekstu 1306. godine) znači „zabava“, „igra“.

Kroz istoriju, čovek je mnogo aktivnosti obavljao. Nekima je zadovoljavao svoje fizičke i duhovne potrebe, dok je drugima zadovoljavao potrebe zajednice u kojoj je živeo. Najvažnije aktivnosti, ranije, bile su one vezane za biološki opstanak. Naravno, kako se nacija razvijala, razvijale su se i ljudske potrebe. Stare motoričke potrebe (igra i kretanje) dopunjuju se psiho-socijalnim, zdravstvenim, kulturnim, obrazovnim, ekonomskim, političkim itd.  Ako posmatramo sa sociološke strane, sve potrebe sporta mogu se svesti na potrebu za kretanjem (kao najvažniju), potrebu za uspehom, potrebu za interesom (moć, ugled), potrebu za komunikacijom i druženjem i td.

DSC_7574

Sociološka definicija sporta, u skladu sa prethodnim, glasila bi „Sport je uža, osamostaljena i institucionalizovana oblast intezivne fizičke kulture čiji oblici pripreme (trening) i javnog ispoljavanja (takmičenja) usmereni preko pravila i institucija na visoko vrednovana dostignuća (rezultate).“ u ovoj definiciji akcenat je na treningu, takmičenjima i rezultatima sa jedne strane i društvenom osamostavljavanju sa druge strane.

Sport ima i svoju fizičku, energetsku aktivnost, a to je povezano sa nizom društvenih uslova. realizacija najviših društvenih vrednosti odnosi se na afirmaciju društvene sredine, korisnost sporta za društveni razvoj (naročito danas kada je sport važna karika lanca ekonomije), stvaranje novih vrednosti što značajno utiče na ljudsku zajednicu koja se uobičajeno odužuje nagradom i ugledom.

Sportisti kao individue afirmišu svoj „ego“ (sport pruža novo saznanje, bolje razumevanje sebe i drugih, osećaje zadovoljstva i tome slično), dobijaju afirmaciju od strane zajednice (kao pojedinci ili članovi tima), slobodno vreme dobija drugačiju konotaciju (jer se u slobodno vreme bave i dalje sportom) i realizuju svoje snove, ali i oslobađaju osnovne potrebe čoveka za kretanjem, afirmacijama i kompenzacijama.

Sport je uvek javan i društven. Jasno je da je danas sport nešto što je propraćeno medijski, nalazi se na propagandnim materijalima, a i jaka karika je u ekonomiji. Uzmimo samo primer količinu kladionica koje se nalaze širom sveta, čak i u slabo razvijenim mestima. Sport predstavlja suštinsku igru emocija i zadovoljstva. On je spektakularan, ali i dramatičan, autentičan i neponovljiv. Neizvestan do samog kraja. Ciljna je aktivnost svakog društva jer je razgranat i u skladu je sa istorijskim razvojem sredine. Još od Antike on je usavršavanje čovekove prirde (tela, uma i sposobnosti).

Sport je naličje života. Od zbližavanja do društvenih sukoba. Najveći skandali izbijaju na utakmicama, a nisu nepoznate ni masovne tuče. On je najviši steen zadovoljenja potreba, želja, osećanja, motiva i interesa, ali i mah konflikta, sukoba, vređanja, pa čak i malih regionalnih ratova na staionima. Sve manje je sport masa, a sve je više sport za mase.

Prvi zadatak sportista na individualnom planu je samorealizacija sportiste, a na društvenom planu potreba društva za sportskim asovima i uspesima kao način dokazivanja. Zato ceo sport treba da se bazira na čovekovoj slobodi, individualnosti, humanosti i stvaralaštvu.

Ostavi komentar