Psihičko silovanje

Psihičko silovanje

Našli smo gomilu raznih reči teških za izgovor. Reči kada se doslovno prevedu znače nešto drugo. Čak čujem i reči poput  ,,energetski vampirizam” koje su se ukorenile u naš govor, sve osim onog što se zove psihičko silovanje.

Početi priču na temu ,,psihičko silovanje” nije tako lako kao što se može pomisliti. Da bi se sagledala suština stvari mora se krenuti daleko od svih ovih /onih spomenutih reči – mobing, recimo itd. Silovanje je nasilni seksualni akt jedne ili više osoba nad jednom osobom ženskog ili muškog pola. Taj čin ostavlja trajne posledice fizičke i psihičke na žrtvu. Godinama te posledice polako nestaju što je retkost, uglavnom žrtava svoje posledice tj. ono što je proizašlo iz posledica, pokriva drugim oblicima ponašanja. Ti oblici mogu biti različiti: od toga da je neki oblik agresije usmeren prema samom sebi ili prema drugima do raznih, drugih oblika. Frustracije se pretvaraju u splet drugih razarajućih osećanja po osobu i nije retkost kao što je i poznato da žrtva postaje nasilnik (fizički ili psihički); a najčešće u sebe usadi osećaj krivice koji je izobličava i mogućnosti koje joj putevi života daju ne ume da prepozna srljajući ka ponoru.

Ovaj uvod je bio potreban da bi smo ušli u priču o psihičkom silovanju. Kada ono počinje? Kao i sve drugo od najranijeg detinjstva. Kako? Jednostavno! Evo nekoliko primera:

Počinjemo od devojčice. Otac je taj koji u njenom detinjstvu uzima ulogu onog koga će se ona bojati, jer bi valjalo da se plaši nekoga, a taj neko je uglavnom on. Ovog puta ne govorio o fizičkom delu koje je isto u detinjstvu svake devojčive, a i dečaka (o tome malo kasnije) tj fizičkom; pod tim podrazumevamo i seksualno nasilje vrlo često prisutno; govorimo o psihičkom! Došli smo do zaključka da je otac u većini slučajeva taj koga će se ona bojati. Devojčice se najviše boje očevog pogleda; u njemu je ona uvek ta koja je kriva i koja mora biti kažnjena! Na red dolazi majka, pored sve ljubavi koje će majka pružiti (normalno i otac pruža ljubav, ovde i se i radi o prototipu ustaljenog primera očeve pažnje); ona ima svoj model ponašanja prema devojčici. Taj model se sastoji od rečenica poput:  ”Moraš, ako nećeš desiće ti se nešto strašno! Zapamniti današnj dan nauči i shvati da tako mora itd ,itd). Devojčica mora da bude dobra, poslušna, sa osmehom, naravno, najpre za tatu, pa sve ostale. Ona mora bez obzira šta je sve boli i kako se oseća. To pitanje se retko postavlja. Ambiciozna majka će svojoj devočici reći: ,,Moraš na balet; moraš na klavir; moraš na tenis! (I još ko zna koliko moraš). Ako ja nisam mogla ti ćeš!” I nikome ne pada na pamet da nad sopstvenim detetem vrši psihičko silovanje. Kao takvo ono prelazi u stalno stanje moranja nečega. To su reči majke koje ćerka sluša i u tom procesu psihičkog silovanja koje traje dugi niz godina, ona sama postaje biće ,,model”, osim ako se ne izbori za svoj stav ili od silnog moraš ne zapadne u poroke koji na kraju mogu imaju smrtni ishod. Majka je ta koja je i sama veći deo svog života provela u sopstvenom ,,moraš” od svog oca, majke, pa kasnije i muža, šefova, kolega ,koleginica i to njeno ,,moraš” psihičko silovanje sa kojim je živela i živi prenosi na svoju ćerku. Pa zato njeno ,,moraš” najčešće se razlikuje od onog što je se od nje same zahtevalo sve u nadi da čini bolje i lepše, u korist svog deteta i stvaranja boljih šansi i mogućnosti za njen uspeh, onaj koji ona sama nije imala ili neretko da bi se neka porodična tradicija održala. U svemu tome samo devojčica koja sve to trpi se ne pita se ništa. To su počeci. Sve ovo ali samo na jedan još složeniji način preživljavaju i dečaci o tome govorimo u sledećem nastavku.

Piše: Gorica Margo Maldini

Ostavi komentar