Psihičko silovanje (drugi deo)

Psihičko silovanje (drugi deo)

Najgori oblik  koji podrazumeva psihičko silovanje je nezainteresovanost oba roditelja ( u primeru ukoliko su roditelji razvedeni ) i dete je prepušteno na brigu i staranje babi ili dedi ili oboma, ili nekom drugom licu. Ta vrsta odnosa između roditelja je teška i mučna po dete.

Ženski deo populacije misli da muškarci prolaze bolje u svemu. To nije tačno. Iz tog razloga i iz niza drugih, o kojima će biti reči, stvaraju se loši, koplikovani i na kraju nasilnički odnosi između muškaraca i žena. Normalno i u ovom slučaju idemo iz početka: Dečak-u Srbiji a i u drugim zemljama je sin naslednik. Tu uloga oca izgleda nešto drugačije nego sa ćerkom, ali ništa manje nasilna i bolna po dečaka. U modelu otac – sin nasledik osnovni problem nasilja je što otac od samog njegovog rođenja ide linijom ,,moj sin će morati da bude najbolji” , ,,moj sin će morati da dobije sve što ja nisam” , ,,moj sin će morati da bude švalerčina” , ,,moj sin će morati da zna da su žene one koje slušaju” , ,,moj sin će morati da postane, oficir, lekar, advokat, fudbaler….” , ,,moj sin će morati da nauči da para vrti gde burgija neće‘ itd. 

Svako dalje navođenje primera bilo bi isuviše. U takvom odnosu otac i sin će retko imati prisan odnos. Dečak će sve to ,, moj sin mora” pokušavati da uradi da bi bio veliki u očima svog oca, bez pogovora i bez suza jer  ,,muškari ne plaču”. On se onda okreće majci koja već živi sa gomilom ,,mora” i koja gotovo i da nema uticaja na vaspitanje svog sina. Sa njom stvara prisan odnos, traži priliku očevog odsustva da bi se poverio, da bi pokazao svoja osećanja i svoje pravo lice. Ona će ga slušati i gušiti se u sopstvenom bolu, razgovaraće sa njim, tešiti ga, radiće sve što jedna majka može da uradi u toj situaciji ali mu skoro nikada neće reći da se pobuni, jer to bi već bilo da ,,ide protiv oca, oca koji je sve isto preživeo kao dečak i to ,,mora” usvojio za čitav život , negde daleko gurajući od sebe onog pravog , ono što je suština njegovog bića.

Drugi model je dečak – otac nasilnik, gde dečak trpi fizičko nasilje kao i u slučaju sa devojčicama, gde se ,,očeva mora poštovati pa i da je skroz pogrešna”, gde svako protivljenje vodi u novo kažnjavanje i naravno rađanje osećaja krivice. Otac u tim odnosima je uglavnom i fizički i psihički nasilan prema majci dečaka. Dečak pati u nemoći da pomogne jer će pokušaj ponovo završiti kažnjavanjem. Tu se mogu dogoditi dve stvari: strašna mržnja prema ocu (čiji će model i sam uzeti kada odraste) ili mrznja prema majci jer će misliti da je ona uzrok takvog stanja. Dečak u drugom navedenom slučaju i sam postaje jedan od onih koji nad majkom vrše nasilje. Iz ovakvih odnosa proističu uplašene osobe koje nasilništvom rešavaju sve probleme ili postaju što je daleko bolje potpuno različiti od svojih očeva.

Treći oblik je dečak-nezainteresovan otac, naizgled najmanje problematično, ali nije. Dečak sa takvim ocem je u stalnoj psihičkoj prisili da mu se dokazuje, umiljava, čini i neke loše stvari sve u nameri da ga otac primeti. Majka je ta koja preuzima ulogu oba roditelja i sad kod nje nastupa faza ,,moraš”. Njeno ,,moraš” je iz straha da dečak ne postane loš, da mu se nešto ne dogodi i tu dolazi do preterano brižne ili stroge majke. Dečak tu sliku usvaja i kasnije ima problema u muško – ženskim odnosima. Kada uvidi da je otac i dalje nezainteresovan, a majka je takva kakva je, može zapasti u najlošije moguće stanje, a to je ,,vaspitanje ulice” ili ,,vaspitanje mase”. U tom slučaju se događa i nasilništvo i razbojnišvo i niz drugih poročnih osobina. Najgori mogući oblik kod dečaka, a i kod devojčica.

Najkomplikovanija relacija je dečak – devojčica – nezainteresovani roditelji.  Oni mogu biti takvi iz razloga prezauzetosti gde se samo izdaju naredbe šta se sve mora i očekuje se njihovo ispunjenje jer sledi kazna, a u međuvremenu između roditelja i dece gotovo da nema kontakta, može se desiti da su roditelji zokupljeni samo sopstvenim odnosima tako da dete nije ni primećeno i tu imamo osećaj krivice da ništa što dete uradi nije dovoljno dobro da bude primećeno od bilo kog roditelja. Najgori oblik je nezainteresovanost oba roditelja ( u primeru ukoliko su roditelji razvedeni ) i dete je prepušteno na brigu i staranje babi ili dedi ili oboma, ili nekom drugom licu. Ta vrsta odnosa između roditelja je teška i mučna po dete. Jedan od roditelja koji se pojavi ponekad je besan na onu drugu stranu i vrši i fizičko i psihihičko nasilje nad detetom ili se pojavljuje roditelj sa poklonima i osmehom i to traje sat dva i odlazi. I to je nasilje: ta lažna slika dobročinstva jer dete gleda u leđa koja odlaze i vrišti u sebi. Sve što se takvom detetu u detinjsvu događa ono krije. To su fizička i psihička zlostavljanja članova familije, starijih drugova ili drugarica, a i samih staratelja tog deteta. Baba i deda se ili trude svim silama da nadomeste ono što dete nema od roditelja ili su i sami skloni nasilju nad detetom jer im smeta, jer su ljuti na jednog ili oba roditelja deteta ili mogu biti potpuno nemoćni pa dete preuzima ulogu staratelja nad njima, gubeći detinjstvo i pre vremena postaju odrasli, što za posledicu nekada ima da u kasnijim godinama života počinju da se ponašaju neodraslo ili postaju preterano ozbiljni, ugušeni sami u sebi ili ponovo ulica odradi svoje vodeći ih stramputicama.

Ovo je samo bio mali uvod u priču o psihičkom zlostavljanju, sve ostale oblike ćemo razrađjivati u daljim tekstovima.

Piše: Gorica Margo Maldini

Ostavi komentar