Pripadnost pčele

Pripadnost pčele

Sedela je na sveže pokošenoj travi brda koje se uzdizalo nad naseljem u kome je živela. Pogled se otud, pružao na skoro sve domove, livade, proplanke, pašnjake, njive, glavni put i puteljke koji su vijugali levo, desno, račvajući se na pojedinim mestima. Uz put je tekao i potok, iz daljine jedva da se nazirao. No, znala je da teče, jer je kraj njega provodila sate i sate, zagledana u vodu što žubori. Nije poznavala tajnu reke kao Heseov Sidarta, ali je volela osećati mir žubora. Veći mir pronalazila je jedino ovde, na ovom brdu. Oh, kako su divno mirisali sokovi sveže pokošane trave koju je sunce pržilo. Mrtve vlati su svakog trena gubile svoje sokove, pretvarajući se u omamljujući miris. Volela je taj miris. Ispruženih nogu, zabačene glave unazad, mirisala je i upijala sve ono što joj je brdo pružalo. Oko njenog tela obigravala je plejada insekata. Neki od njih su se tu slučajno našli, a neki su želeli upravo to, igru s njenom kosom, usnama, nedrima, bedrima, nežnim od sunca preplanulim nogama. Uz zujanje jedna se pčela polako, nežno približavala njenoj ruci dodirujući je ovlaš, tek toliko da oseti njeno prisustvo. “O, pčelice, pa nisam cvet”. – pokušala ju je oterati. “Jesi.” – začu se nepoznat glas. “Molim?”, osvrnu se devojka u potrazi za izvorom dubokog milog glasa kojoj joj reče da jeste. “Jesam li?”, upitala je  “Ahm!” – začu se šum odobravanja, “Rosne latice kad raširiš, miomirisni slad njuh oseti.” “Poetično.” “Hah, ne, devojče, realno.” “Realno?”, začuđeno upita dama oko čijih prstiju je bez prestanka i dalje, obigravala pčelica. “Zar zaista, ne shvataš? Ne vidiš?”, na njeno pitanje, dobila je dva. “Ne, ne vidim te. Izađi, stvori se preda mnom. Zašto samo zujiš, a ne ujedaš?”, reče i dok je to izgovarala na svojoj ruci oseti ubod pčele. “Ah, boli. No, taj bol će proći, a ti pčelice, ti ćeš mi umreti. Zašto si to uradila? Zašto si dala svoj život tako nepromišljeno?”, uz bol i sažaljenje gledala je zarivenu žaoku u svojoj šaci i pčelu, čije se telo koprcalo ostavši bez svog vitalnog dela. “Mislila je da si cvet i ne krivim je. Nije grešila. Samo…”, objašnjavao joj je muški glas a potom, značajno zaćutao. “Samo šta? Dovrši misao.” “Ti nisi njen cvet. Stradaju oni, koji diraju ono što nije njihovo. Svakom svoje.” “Nije mogla znati?”, zapitana bejaše devojka i dalje, ne odvajajući pogled od pčele, milujući njeno beživotno telo svojim prelepim tankim prstima. “Možda je i mogla, nego nije želela.”, odgovori joj sagovornik, koji se i dalje, samo mogao čuti, ali ne i videti. “Zar se možemo pouzdati u znanje?”, pitala je već, pomalo i naviknuta da razgovora sa nekim čiji lik ne poznaje. “Donekle, ne uvek.”, odgovorio joj je.

– U šta se možemo uzdati? Pčela se dala, onome što nije njeno. Stradala je. No, kako je mogla znati da nisam njen cvet?

– Hah, mogla je pretpostaviti, naslutiti, osetiti.

-Osetiti?

– Da.

-Može se osetiti pripadnost?

– Jedino tako i pripadamo, ako osećamo da toga nečeg smo deo.

U tom trenu, devojci se ponovo javi želja da spozna i lik svog sagovornika, a ne samo treperavi talas što produkuju glasne žice, jezik, zubi i usne. Kakvi su mu zubi? Kakve li su mu usne? Da li je uopšte, čovek? Ima li uopšte, lik? – rojila su se u njenim mislima, pitanja. Odluči da ga pita ponovo, “Mogu li da te vidim? Dodirnem? Osetim?”

-“Osetiš? Želiš da mi pripadaš?”

Oduševljavala ju je visprenost sagovornika s kojim je vodila dijalog, “Odlično pitanje. No, ako nisi moj, stradaću kao pčela?”

-“Da, ako nisam.”, odgovorio joj je jasnim i smirenim glasom

– “Jesi li?”, devojka je sada želela znati pripadala li njoj taj neko.

– Odgovor se krije u tebi. Ako mi pripadaš, pripadam i ja tebi. Zaviri u svoj bitak i otkrij!

– Ne umem. Ne vidim te, samo čujem. Mrak vlada mojim umom. Nema svežinu, ni vizije kao nekada. Nestala su duga putovanja u beskraj. Nestali su misleni romani. Ostala je… – reče sa tugom u glasu, devojka.

– Šta je ostalo?

– Praznina, stranče. Sanjar je dotakao zemlju i postaje svakim danom poput većine, gubi snove.

– Govoriš da ih gubiš, a svakom rečju imam utisak da san produbljuješ i ponovo, iznova stvaraš.

– Ostale su reči, ali ne i slike. Vidiš i sam da te čujem, a ne vidim. – izgovorivši to, devojka se našla u prostoru izvan prostora, gde u mraku svetlucaju signali, videla je talas, zvučni talas. Videla je glas. Osmeh joj se pojavio na licu. “Vidim, ponovo vidim!” – kriknula je od uzbuđenja.

– Hehehehe, draga moja, drago mi je! – pozdravio je njenu radost glas. “Sada si u mojoj dimenziji postojanja, kako ti se dopada?” – upitao je.

– Prelepo je. Sve je puno elektriciteta, naboja, linija svetlosti.

– I šta kažeš? Pripadaš li ovom svetu?

– Da. Pripadam.

– Dobrodošla, čekao sam te!

– Nije bilo teško dopreti do tebe.

– To govoriš, a zaboravljaš šta si sve prošla dok me misleno nisi dostigla. Zaborav je majka nezahvalnosti.

– Istina. Imaš pravo. Kuda ćemo sad?, upitala je.

– Kuda nas odvedeš.

– Moj put se završava ovde. Dalje ne znam. Izvan je moje moći. Neko drugi će ići dalje, ako dalje ima. Kažu da se nikad put ne završava. Čula sam od nekih da je usavršavanje doživotno u službi Tvorca.

– Ne veruješ im. – upitao ju je.

– Niti verujem, niti sumnjam. Njihov put je takav. U svom putu, pak, vidim konačnost.

– Smatraš da su stvari konačne?

– Stvari su onakve kakve ih učinimo da budu. Negde sam materija, negde talas. Negde konačna, negde beskonačna. Ko razume odnos između konačnosti i beskonačnosti razumeo je univerzum u kome obitava. Prihvata i razume život i smrt. – izgovorivši to, devojka otvori oči. Ležala je na travi sa rukom otečenom od pčelinjeg ujeda. Peklo ju je mesto ujeda. Pčela je bila mrtva, ali ona (devojka) je još uvek, disala u telu žene. Pripadala je još uvek svetu živih. Ustade, i rukom blago otrese travke sa svoje bordo suknje i bele košulje i polagano krenu nizbrdo ka naselju, ka reci i putevima, ka drugim ljudima koji su se vraćali sa natovarenim prikolicama sena, jabuka i krušaka ranih.

 

Piše: Milena Golubović

Ostavi komentar