Ноћи плаве руже

Ноћи плаве руже

Пролог

 

Плаветнило неба пробијало се кроз гране старих храстова. Плашт ноћи покривао је јахача. Месечина која је купала њену фигуру чинила ју је још нестварнијом. Бела коса расута на ветру вијорила се попут заставе. Само што ова бела застава није означавала предају, већ нови напад. Да се неко којим случајем затекао ту, у старој шуми којом је царовала тишина и месечина, видео би младу девојку како неустрашиво хрли ка попришту. Видео би њено витко тело прекривено прозирном хаљином, која се попут паучине припијала уз њу. Видео би плави огртач, који греје наизглед крхку фигуру, налик стаклу. Али нико никад није видео Плаву Ружу или није поживео довољно дуго да о њој говори.

 

1.

 

 

„У подгорју, кршевитом горју,

Плава Ружа из камена ниче,

с ноћи ниче, рашири латице,

душманину заора гробљишта;

с ноћи дође, зорицом утече,

као месец пред жарким сунашцем.”

 

― Могу да се закунем, мој јаране, да нико под овом гором тако не пева!

― Шта ћеш, песма и игра су нам у крви. А знаш ли ти зашто певамо и играмо?

― Па ваљда ћеш ми ти рећи?

― Хоћу, вала, и није нека мудрост! Робови су слободни само кад плешу, песмом ми терамо свој страх; да нема ње, не би било ни нас, Цигана.

― Е, вала, ниси у праву! Служите ви још нечему, ваша песма на све подсећа. Ко би иначе памтио Плаву Ружу, о којој си малочас певао?

― Немој тако, газда, прича се да је ратница била из твоје породице и да твоја кћерка има белу косу ко паучину…

― А је ли, а шта се још прича?

― Прича се, мој газда, да се Плава Ружа вратила, али не да нас избави као прошли пут, кажу да је дошла да се освети… Скупљају се људи тамо, код њеног гроба. Стари кажу да не памте да су некада видели ружу на гробу. И ја сам видео да је прексиноћ процветала.

― Доста више, губи се одавде! Немају шта да раде на пољу, па причају бајке. Губи се кад ти кажем!

Али прича је била истинита, и сâм је то знао и сâм је редовно бдио над гробом Плаве Руже. Знао је да је његова најмлађа кћерка посебна. То се видело још на рођењу. Кожа јој је била бела као млеко, а очи продорне и плаве као звездано небо над гробом његове рођаке. Давно пале ратнице. Знао је да је његова кћи обележена и знао је да ће људи кад-тад то приметити.

Никада није разумела зашто је се људи клоне, није изгледала ружно, била је нешто блеђа и виткија од других девојака из села. Трудила се да буде прихваћена, али сама њена појава изазивала би затишје. У очима људи назирала је гађење, чак и страх. Али не баш у свим. У једним зеленим очима она је могла да види нешто чудно, њој непознато. Није знала шта је то, али јој се допало од првог дана. Он ју је натерао да у његовим очима сагледа одраз сопствене лепоте.

Одувек је знао да је се треба клонити, да је другачија. Његови родитељи су је називали вештицом. Знао је да она живи само зато што је њен отац угледан и поштен. Сваког дана се питао докле ће то трајати. Сваког дана се молио да је неће оптужити за грȁд, поплаве и сушу. Сваког дана се молио да се не заљуби у ту девојку, тако крхку и прозрачну. Али десило се и једно и друго. Пред саму жетву облаци пустише своје кише, које потопише све усеве. Знао је да ће та киша највише нашкодити његовој Ружи.

 

* * *

 

― То је све због оне вештице, мало јој је што призива кишу и  потопи све, сада нам и мећаву донесе!

― Дете ми је залудела, проклетница!

― Овај снег само жива буктиња може да отопи, њен живот је небитан. Она мора да гори!

― Нека гори, гореће и у паклу!

Иње је лагано падало. Волела је када ухвати пахуљу. Веровала је да она у себи носи невероватну моћ. Причао јој је да је попут пахуље, попут руже која дивно мирише, ако желиш да осетиш њен мирис. Његова прича јој се свиђала, али ју је стално подсећала на то да ће се попут пахуље на њеном длану истопити.

Белина је била заслепљујућа, небо високо и гордо. Желео је да га покори, желео је да заустави време и замрзне свет како би његова Ружа заувек мирисала. Желео је да небо покори огњем и челиком.

― Слушаш ли ме? Куда си одлутао?

― Ту сам, само сам размишљао о томе како не би требало више да се виђамо… Само бисмо убрзали…

― Само би дан мог погубљења брже дошао.

― Нисам тако мислио, ја…

― Не бој се, ја се не бојим. „Плава Ружа из камена ниче”, сећаш се? Размисли: ово не може да буде крај, негде у времену ми ћемо се наћи. Волела сам их све, моје је да волим и да праштам. Знам да ћу горети, чула сам шта шапућу.

 

* * *

Мирис спаљеног меса. Крици који не припадају човеку. Натерали су га да гледа. Гледа како ватра халапљиво гута тело које је толико волео. Гомила је усхићено клицала, њихови повици надглашавали су вапај младе девојке. Девојке која је по рођењу била обележена.

Схватао је да су људи велики у својим крајностима. У љубави, мржњи, нетолеранцији, чак и жртвовању. Тада је схватио да су његове жеље за освајањем неба биле безнадежне. Она га је научила да се небо осваја врлином. Да се страх побеђује надом. Да је бити другачији ― крст који се мора носити. Болело га је; ватра је захватила не само њено тело већ и његову душу. Али је знао да ће се они поново срести, негде у времену. Знао је да ће је и тада разумети. Волети.

Гомила је престала да се комеша. Тамни дим и људска мржња убрзо су му прекрила сва друга осећања. Осим свести да је делић њега изгорео.

 

* * *

Време је текло како само оно зна, људи су заборавили на Плаву Ружу. Зелене очи су потамнеле, али су у себи чувале искру која би будила пламен при самој помисли на један лик. Тај пламен није био мржња ни огорченост. Није то био онај исти пламен који је некада давно прогутао једну пахуљу.

Оженио се њеном сестром, живео је живот какав се од њега очекивао. Само што су успомене почеле да бледе, а он да се удаљава од света, до њега је дошла вест да је добио унуку. Знао је, чим ју је погледао, да је Ружа поново рођена. Знао је да ова неће брзо увенути.

Плаветнило неба пробијало се кроз гране старих храстова. Месечина је купала фигуру младе девојке, чинећи је нестварном. Да се неко којим случајем затекао ту, у старој шуми којом је царовала тишина и месечина, чуо би младу девојку како пева:

 

„У подгорју, кршевитом горју,

Плава Ружа из камена ниче,

с ноћи ниче, рашири латице,

душманину заора гробљишта;

с ноћи дође, зорицом утече,

као месец пред жарким сунашцем.”

 

Али није било никога да је чује, село је већ одавно било пусто. Остала је само стара храстова шума, у коју нико није смео да зађе. Остала је само легенда о ноћима Плаве Руже.

 

Piše: Nevena Stevanović

Ostavi komentar