Mesim tortu i cepam drva

Mesim tortu i cepam drva

Eto, domaćice moje… To se dešava kada mesite tortu i cepate drva. Nadam se da uživate u praznicima koliko i ja. Smišljam šta da skuvam za Sprsku Novu godinu. Šta vi spremate?

Drage moje ( i dragi moji, što da ne?), evo me.

Naravno da mi ne zamerate na odsustvu i tome što poneki ponedeljak preskočim. Mislim, urednik mi skače po glavi, ali s obzirom na to koliko su STRAVA moji tekstovi, nema srca da mi ukine kolumnu. A i u srodstvu smo. 😉

Elem, htedoh jednu prazničnu anegdotu da podelim sa vama. Na početku da vam čestitam praznike blablabla truć itd. i da vam poželim da u ovoj godini ispunite sebi onu mračnu, ali slatku željicu koji godinama krijete u sebi. Svi je imamo, pa da se ne lažemo… Eto, ja vam želim ispunjenje iste. Naravno, ako to nije želja da ubijete prvog komšiju (ja to ne želim, otkud vam to?) već, recimo, da kupite onaj seksi, crveni donji veš za koji su vas učili da je demonske prirode. (Ja nemam takav donji veš jer JESTE demonske prirode SRAM VAS BILO!; ali ako je to ono što vi želite… go for it, girl! (or, boy, why not?))

Elem, ode tako moj suprug do grada neki dan, a ja ostadoh sa svoja dva demončića sama da pravim tortu za praznike. I mesim, ja tako, mesim i u nekom trenutku osetim da mi je previše hladno. I da, kotao se ugasio. OMG! Treba ostaviti petogodišnju ćerkicu koja ima tendencije da mlađeg brata misteriozno uštine tako da to zaista niko ne vidi (iako sve vreme gledam u nju) jer je, Bože moj, njoj neizmerno zabavno da ga gleda kako on vrišti dok ja vrištim na nju; ne bi li sišla u podrum i naložila kotao. Ili da se svi lepo posmrzavamo, pa da mogu mužu da zvocam danima. Ma šta danima, mesecima!

Neka, sići ću ja u podrum. I cepam ja tako drva, ovako slabašna i krhka; osluškujem da li se gore čuje smak sveta (da, dovoljno sam neodgovorna da na 10 minuta ostavim decu same); ne čuje se. Ubacujem u kotao ta iscepana drva, psujem sve na ovom svetu što se može psovati jer sam DIVA iz grada i mene treba držati kao malo vode na dlanu, a ne da mi se da da cepam drva, no Bože moj, i to ću da radim da bi mužu mogla da zvocam kako sam to uradila i sada on treba danima da mi kuva kafu… Penjem se gore, deca su živa i zdrava, ovaj mali sasvim nepovređen (Okej, možda su ubili nekog, previše su mirni i postajem sumnjičava); no otkrivam drugi problem. Torta je postala crna, a u kuhinji toliko smrdi, da pomišljam da se nije samo torta zapalila, nego da su deca tog što su ubili strpali u šporet. Ne, ipak je samo torta.

Pa kako sad da izigravam wonderwoman? “Mužu, kad stižeš kući?” Neće skoro. Okej. Naručujem dostavom neku tortu koju sam odabrala preko interneta. Dostava za pola sata. Toliko mi treba da se rešim ubijene torte. Bacam je u bunar (opet sam ostavila decu same, blame on me); bunar se ionako ne koristi već godinama (iz meni nepoznatih razloga, ali kad postavim pitanje nekome vezane za taj bunar, svi se samo nemo posmatraju i nakašljavaju, ali to je već duga priča, kapiram) i vraćam se taman na vreme da pospremim sobu i postavim sto za neke rođake koji su se najavili tačno u vreme kada suprug treba da dođe kući.

Moja fenomenlana torta je tu, u kući je milion stepeni jer sam možda malo preterala sa drvima koje sam ubacila u kotao, ali vidim da to gostima prija. Deca se opet iz meni nepoznatih razloga ponašaju kao dva anđela i ja uživam. Naravno, tortu nisam iznosila pred narod jer je šablon ukrašavanja kupljenih torti toliko copy – paste fazon, da mi nije palo na pamet da se tom glupošću odam, samo sam isekla malo veće parčiće i poslužila u nadi da niko neće otkriti da je torta naručena iz radnje iz susednog sela. I nije. Dobro, možda jesu, ali niko nije komentarisao. Muž je bio prezadovoljan, a i gosti 😀

Eto, domaćice moje… To se dešava kada mesite tortu i cepate drva. Nadam se da uživate u praznicima koliko i ja. Smišljam šta da skuvam za Sprsku Novu godinu. Šta vi spremate?

Voli vas vaša A!

🙂

Ostavi komentar