Mariola Pantelić: Mariola je romantična duša i kada piše i kada ne piše

Mariola Pantelić: Mariola je romantična duša i kada piše i kada ne piše

Za mene je pisanje odraz nekog mog unutrašnjeg stanja, čak i neka vrsta leka ili preventive od surove realnosti. To se posebno vidi u poeziji. Tamo sam, čini mi se, najiskrenija, i u njoj je sve dozvoljeno. Jedna od mojih prvih pesama koju sam napisala sa 10 godina govori o tome šta radi pesnik, šta sme a šta ne sme. I još sam tad shvatila da pesnicima niko ne može da govori šta se sme a šta ne, i dalje isto mislim.

  • Draga Mariola, čast mi je da si pristala na ovaj intervju u ime celog tima. Kao neko ko te lično poznaje imam samo reči hvale za tvoj rad. Šta bi ti rekla ljudima o sebi? Kakva je to Mariola Pantelić kada piše, a kakva kada ne piše?

Mariola je romantična duša i kada piše i kada ne piše. Kada pišem to je skup svih onih Mariola tokom dana – raspoložena, tužna, vesela, ljuta, iznervirana, srećna i ne samo tokom dana već uopšte tokom nedelja, meseci i godina. Ne znam za druge ali meni je teško da pobegnem od sebe kada pišem, posebno kad pišem poeziju.  Kod proze je već drugačije, tamo mogu da budem i neko drugi, u poeziji imam samo jedno pravilo – što na srcu to na papiru.

  • Predstavi nam jednu tvoju nedelju. Kako izgleda biti Mariola od ponedeljka do nedelje?

Uh, to je opšti haos. Do skoro sam honorarno radila neke prevode i držala privatne časove, jer sam po struci filolog, profesor, prevodilac. Sada ne radim ali tražim posao. Kad već ne radim gledam da se još usavršavam. Ceo život sam učila jezike i oni su de mog života, još od malih nogu. Trenutno pohađam početni kurs ruskog jezika, a pored bugarskog koji sam završila na fakultetu, govorim i engleski, španski i po malo nemački. Kad god mogu pročitam nešto na tim jezicima ili pogledam neki film, jer problem sa jezicima je što se zaboravljaju kada se ne koriste.

Osim jezika, pohađam još neke kurseve kako bih usavršila i neke druge veštine koje su danas potrebne u mnogi poslovima.  Na žalost danas nije dovoljno da budete stručni u nekoj oblasti, već da od svega znate pomalo. Nekad je za sekretaricu trebalo da budeš komunikativan, da znaš da kuvaš kafu i da se javljaš na telefon, a danas moraš da znaš bar dva jezika, rad na računaru i još svašta nešto.

Takva je situacija na poslovnom planu. Pored toga imam još hobija. Pevam u horu Obilić u Akademskom kulturno-umetničkom društvu Branko Krsmanović skoro deset godina. Pa sam na probama minumun dva puta nedeljno. Pevanje mi je pored pisanja velika ljubav koja traje i duže, jer sam prvo počela da pevam pa tek onda da pišem. Dok pevam osećam se ispunjeno, a u horu je to još posebnije jer postoji taj osećaj zajedništva, činjenica da veliki broj ljudi nešto zajedno radi i stvara i to na kraju dobro zvuči zaista je poseban.

Imam još jednu ogromnu ljubav, a to je ples, tačnije Tango. (Ja ga namerno uvek pišem velikim slovom iako nije po pravopisu!) Počela sam da plešem u maju 2015. godine u školi Argentinskog Tanga “Tango natural” i vrlo brzo sam ga zavolela, i mnogo lepote, inspiracije i ljubavi pronašla u ovom plesu. Skoro dve godine sam išla na časove, ali sada idem uglavnom samo na Milonge (plesne večeri gde se pleše samo Tango). U Beogradu može da se pleše Tango skoro svaki dan. Uglavnom idem tri puta nedeljno, ali kada su neki veći događaji ili Tango vikendi onda i češće. Svakome bih preporučila da se oproba u ovom plesu, ili makar u nekom drugom plesu ,a mladima da se aktiviraju u nekom kulturno umetničkom društvu u horu, folkloru, nekom orkestru ili glumačkoj grupi, jer pored novih poznanstava, i lepih doživljaja, koncerata, moguća su i putovanja.

  • Pomenula si tango, šta on tebi predstavlja? Kao se osećaš dok plešeš? Možda će baš tvoje reči motivisati ljude da više plešu.

Tango je pre svega susret dve duše. Lepota Tanga je u trenutku. Još nisam u stanju to da postignem sa svakim i svaki put, ali najlepše je kad ste prisutni u datom trenutku u zagrljaju sa osobom i posvećeni samo tom zagrljaju i onome što se dešava između vašeg i drugog bića. Tokom plesa, bar kod mene, javljaju se razna osećanja. Čitav Tango put, pošto je to na neki način vrsta putovanja kroz koje se razvijamo i rastemo, postajemo bolji za sebe i za druge, nije uvek lak. Samim tim kao i u životu, doživljava se svašta, od sopstvene unutrašnje borbe, preko usklađivanja sa drugom osobom do postizanja tog savršenog trenutka prisutnosti i osećaja da zajedno sa nekim stvarate nešto zajedničko. Ako bih uporedila Tango sa Poezijom, mogla bih da kažem da je poezija usamljena i koncentrisana na unutrašnje stanje osobe, dok je kod Tanga to jedan zajednički trenutak, ali ga svaka osoba tumači na svoj način u zavisnosti od svog unutrašnjeg stanja, a nekad i isti što se u Tangu često oseti. Ne znam da li će moje reči motivisati ljude da plešu, ali svakako bih svakome preporučila da makar pokuša, neka shvati to kao nešto novo, što može doneti mnogo toga što se retko gde drugde može osetiti.

  • Koliko ima tvoje realnosti u poeziji koju pišeš? Ako ima, otkri nam nešto.

Ima je mnogo. Kao što sam već rekla, za mene je pisanje odraz nekog mog unutrašnjeg stanja, čak i neka vrsta leka ili preventive od surove realnosti. To se posebno vidi u poeziji. Tamo sam, čini mi se, najiskrenija, i u njoj je sve dozvoljeno. Jedna od mojih prvih pesama koju sam napisala sa 10 godina govori o tome šta radi pesnik, šta sme a šta ne sme. I još sam tad shvatila da pesnicima niko ne može da govori šta se sme a šta ne, i dalje isto mislim. Zato Tango pišem velikim slovom. Za mene je on nešto posebno. Zato je sledeća zbirka poezije inspirisana Tangom, i zaista oslikava ono što doživljavam tokom plesa, i ujedno će ona dati najbolji odgovor na jedno od prethodnih pitanja, o tome kako se osećam dok plešem.

  • Verujem da planiraš nova dela. Kakav je tvoj plan za budućnost? Pišeš li nešto novo?

U planu je zbirka poezije inspirisana Tangom “Pod dlanom tvojim”.  Trenutno tražim izdavača. Pored toga po malo pišem kratke priče, pa je za dalju budućnost u planu i neka zbirka priča. Piskaram kad mi naiđe inspiracija, što se ne retko dešava i kad sam u autobusu, a kad sam kod kuće to je uglavnom u večernjim satima, posebno kada je napolju loše vreme. Na žalost loše vreme i raspoloženje utiču na moje pisanje produktivno. Valjda pisanje tada samo dođe kao lek.

  • Pri kraju smo druženja, Mariola, naš razgovor se ne može završiti bez tvog saveta: šta moramo da pročitamo u ovoj godini i žašto?

Uh, za početak morala bih  i sama u ovoj godini više da čitam, da bih imala veči izbor knjiga od kojih mogu da odaberem i preporučim. Ono što bih svakako preporučila onima koji nisu pročitali Avanture nevaljale devojčice – Maria Vargasa Ljose, jeste da to učine. Od klasičnih dela uvek se vraćam Kamijevom Strancu. A postoji jedna knjiga koja može samo da se nađe u bibliotekama osnovnih škola ili u bibliotekama među dečijim knjigama koja se zove Seviljska lepeza, pisac je Pol Žak Bonzon, koju sam čitala više od deset puta, jeste dečija ali je meni predivna. Kada je poezija u pitanju uvek se vraćam Desanki Maksimović i Jovanu Dučuću. Od savremenika volim poeziju Marijane Pilipović, koja mi je i prijateljica, ali ne preporučijem je zbog toga već zbog posebnosti njene poezije. Ima još mnogo njih koje bih mogla da navedem, ali onda bi ovaj intervju bio predugačak.

  • Siguran sam da postoji pesma koju bi poklonila svim ljudima ovog sveta. Podeli je sa nama i oplemeni srca naših čitalaca. Uslov je da pesma bude tvoja.

Podeliću sa vama pesmu “Susret” iz knjige “Pod dlanom tvojim” koja je u pripremi. Kao što sam rekla Tango je susret dva bića među kojima se neretko mešaju razne emocije.  Ova pesma je nastala nakon jednog takvog susreta.

Susret

Stanemo u zagrljaj.
Energija obuzima.

Čekam da me pokreneš,
Povedeš u poznato,
A tako nepoznato.
Čini se drugačije svaki put,
Ili zaboravim
Želeći da oživim
Osećaj koji sam zapamtila.

I nisam sigurna,
Da l’ me tebi vuče
Samo ovaj Tango,
Ili je muzika izgovor
Za ono što ne smem da izgovorim,
Moja želja samo proizvod
Mešanja muzike, i duša,
Koje su se možda,
Nekada, negde već srele.

I ko je od nas zakasnio ili poranio
Na ovaj susret,
Koji se u Tangu samo
U pravo vreme odigra?

Sebi kažem:
Pusti,
Trenutak nek traje.
Prošlost više nemamo
Budućnost ne znamo,
Ovaj zagrljaj
Ovde i sada
Samo je za nas.
I da li je i važno
Da l’ smo se ranije
I hoćemo li se opet negde…
Ako se sada susrećemo?

Zbog toga volim
Kad usporiš,
Moj impuls osetiš,
Odvedeš me gde želim.
Od početka,
Do poslednjeg takta,
Kada mojom nogom
Svoju obaviješ,
Onako kako sam i zamislila.

Tada ništa drugo nije važno…

Više se ne pitam
Radim li nešto loše.

Sebi sam dopustila,
Samo da osećam!

Ostavi komentar