Lutanja

Lutanja

U malenom gradu, negde na periferiji,

Došlo je do kolapsa u toj ludoj vrevi.

Prepuštena večitoj samoći

I lutanju bez nadanja,

Ostade zauvek jedna duša željna sanjanja.

Svuda samo pustoš odjekuje,

Kao da nagradu za to očekuje.

U nemoj noći prolećnjeg Meseca,

I dalje lutaju napustena deca,

Među njima i jedna sen,

Sama i tužna kao kamen.

Jos uvek tumara u tom nepoznatom gradu,

Zaljubljena u tu večitu nadu…

Nadu da ces jos jednom doći,

I osmehom napuniti njene suzne oči.

Ostavljena, odbačena od svih,

Očekuje da joj dođes ti.

Pod prigusenim svetlom uličnih svetiljki,

Luta neumitno i besciljno,

Kao da u koracima odjekuje neki nepoznati spas,

Spas za “nas”.

U toj ludoj igri lutanja,

Traži neka, davno zaboravljena, mila, šaputanja.

Bira omiljenu klupicu u parku tom,

I neprestano ponavlja stihove jedinom svom.

Dan za danom se nize,

A ona je svom ponoru sve bliže.

Na ivici svojih sećanja,

U tuzi zbog večitih obećanja, Traži poslednji pogled tvoj

I neprestano ponavlja: “Moj, moj”.

Ustaje sa svoje klupice

I ponovo nestaje u najmračnije ulice…

Jovana Krstić

 

Ostavi komentar