Lakovane bele cipele: o romanu Nataše Bundalo Mikić

Lakovane bele cipele: o romanu Nataše Bundalo Mikić

Koračajući Lakovanim belim cipelama smejaćete se, plakati, koža će vam se često ježiti. Mnogi će prepoznati neka bolja vremena svoje mladosti.

Najčešće, u zimske praznične večeri, usamljeni šetači vole da virnu kroz tuđe prozore, bar zenicama da upiju unutrašnjost, toplinu i odnos porodice koja je naizgled zaštićena i srećna u svom kutku sveta, retkom trenutku okupljanja i praznovanja. Učini se da su ljudi srećni, zadive osmesima, razgovorima, bogatom trpezom. Zaboravljajući da svako lice ima naličje, da i tuđe ruže imaju trnje, samo što nas ne bode, divimo se tuđim cvetanjima. Zaboravljajući da su ljudi veliki u doba praznika, posle kao da iščeznu. Onda nas iznenadi zvuk koraka, nekih jakih cipela o kaldrmu, koje skoro da više da nema, ko god bio usamljeni šetač shvatiš da nisi samo ti na ulici, u beznađu, van doma i topline. Cipele su otkrile da i drugi lutaju.

Jednim takvim cipelama, koračajući književnošću, Nataša Bundalo Mikić pokušava da napravi mapu jedne porodice i jednog grada. Mapa je pred nama. Lavirint ne postoji. Sasvim jednostavna putanja jednostavnih rečenica.Već na početku te mape imate uputstvo kako najjednostavnije osetiti koračanja Lakovanih belih cipela, gde nam Nataša napominje da je to Mali porodični roman. Taj mali porodični roman, se otvara pred čitaocima kao i gore pomenuta slika idilične porodice u praznik koji posmatra usamljeni šetač. Pre svakog obuvanja belih lakovanih cipela, prvi putokaz je u citatu Patrijarha Pavla:

Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti;
od njega ne zavisi ni od kojih roditelja,
ni od kog naroda će se roditi,
ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu:
da li kao čovek ili kao nečovek,
bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.

Kroz taj citat možemo da dokučimo sve puteve, sudbine, izbore jedne porodice i jednog grada. Porodica i grad kao motiv su nepresušni vekovima. U ovom slučaju su neraskidivi. Natašina priča ne bi bila potpuna da Novi Sad, kao i jedna novosadska porodica nisu glavni junaci njene prošlosti, ali i budućnosti. Budućnosti koju želi da promeni učeći iz prošlosti. Ta učenja i te želje Nataša menja pišući o svemu što je čula od svoje majke. Ispovesti žene, jedne majke koja je želela da olakša dušu, ali i svoju priču podeli sa svima kojima je potrebno ohrabrenje.

Likovi, i njihovi postupci, kao i generacijske razlike i smenjivanja, čine ovaj roman slojevitim. U toj slojevitosti se Bundalova Mikić odlično snalazi. Likovi su jasno definisani u svim svojim porivima, vrlinama i manama. Karakterizacija likova je predstavljena kao i porodični album koji prati ovu priču. Taj album, baš kao i pararelne priče i glavni junaci u Ani Karenjinoj, donose još jednog glavnog junaka. Grad, Novi Sad!

Koračajući Lakovanim belim cipelama smejaćete se, plakati, koža će vam se često ježiti. Mnogi će prepoznati neka bolja vremena svoje mladosti. To Bundalova Mikić kroz intertekstualnost širi krila svog pera i doprinosi da ovaj Mali porodični roman postane drag najrazličitijoj starosnoj publici. Među tom publikom, oni malo istančanijeg ukusa prepoznaće i napraviti paralelu sa jednim od prvih porodičnih romana i čuvenom Tolstojevom rečenicom:
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Upravo u toj rečenici i svemu što smo na početku u rečima Patrijarha Pavla pročitali, Nataša nam jednim svedočanstvom dočarava dobro znane poslovice i iskaze: Nije zlato sve što sija, LJubav se ne kupuje, Porodica je svetinja. Poput vodiča vodi nas kroz Novi Sad nekad i sad, kroz jednu porodicu, odrastanja, prolaznost i smenu ljudi i mesta gde se oni nalaze. Nesrećni likovi uramljeni u svoje sudbine i najzad potomak, koji želi, stvarajući roman da prekine ćutanje i progovori o svemu. Hrabro, onako kako je kukavicama najteže, iskreno, koliko god teško, bolno, za neke poražavajuće, bilo.

Da li je taj govor kroz dodolski obred ili kroz popularne pesme različitih vremena, da li je to kroz fotografiju, ili hroniku jedne porodice čija prošlost, sadašnjost i budućnost pripadaju Novom Sadu? Književnost i jeste varljiva igra, za svakog drugačija, pa verujem da će svako od čitalaca pronaći svoj kroz Koračanje Lakovanih belih cipela.

Nesebičnost i pripadnost mlade i talentovane Nataše Bundalo Mikić zaslužuje ne samo zahvalnost Novog Sada, njene porodice, već najpre svih nas koji to nismo, a imamo mogućnost da virnemo u jednu intimu, kao usamljeni šetači u praznične dane.

Iz recenzije romana

Ivana Stojić, književnica i profesor književnosti

Ostavi komentar