Laganje: kako otkriti da vas neko vara za tezgom, sa govornice, u bračnoj postelji

Laganje: kako otkriti da vas neko vara za tezgom, sa govornice, u bračnoj postelji

Prikaz knjige Pola Ekmana „Laganje: kako otkriti da vas neko vara za tezgom, sa govornice, u bračnoj postelji“, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2010.

Profesor kliničke psihologije na Univerzitetu Kalifornije u San Francisku Pol Ekman začetnik je mlade oblasti poznate kao psihologija laganja. U svojoj poznatoj knjizi „Laganje“, objavljenoj po prvi put 1985. godine, opisuje zašto i kada ljudi lažu i ističe da pažljivim posmatranjem izraza lica, govora tela i tona glasa, svako može da uoči znake laganja i proceni istinitost. Uvodi pojam mikroekspresije, označavajući njime nesvesnu facijalnu ekspresiju emocija koja zahvata čitavo lice i traje vrlo kratke, a otkriva prava osećanja osobe.

Iako je Ekman danas poznat po svom ispitivanju mikroekspresija, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje. Međutim, u njegovo vreme nije bio razvijen nikakav način merenja pokreta lica,te je Ekmanu trebalo osam godina da razvije, uobliči i upotpuni ovaj svoj sistem. Godinama je putovao po svetu i fotografisao izraze lica ljudi svih rasa i uzrasta. Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu“? Zahvaljujući čudima moderne tehnike, podnosno uz pomoć kamere.

Mada mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija i traženjem mikroekspresija na licima ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama i svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru ili na pravilan način ispitali osumnjičenog.

Zanimljivo je da je lik doktora Kala Lajtmana iz televizijske serije „Laži me“ zapravo rađen po doktoru Ekmanu. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu (http://www.paulekman.com/), kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegova otkrića ne protumače pogrešno i upotrebe u pogrešne svrhe.

Srpsko izdanje knjige „Laganje“ objavljeno 2010. godine od strane izdavačke kuće Mediterran Publishing iz Novog Sada prevod je četvrtog dopunjenog izdanja ove Ekmanove izuzetno popularne knjige. Prvo izdanje publikovano je davne 1985. godine.

U samom uvodu knjige autor nam opisuje slučaj pacijentkinje Meri koji ga je naveo da se posveti izučavanju mikroekspresija. Naime, 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veselo i zadovoljno. Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno i zaista je video izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put je video nečiju mikroekspresiju.

Suština je da se mikroekspresije, kao nevoljni izrazi lica, javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto i to izuzetno kratko, trajući svega delić sekunde. Tokom knjige, Ekman se često vraća na ovaj primer. Treba pomenuti da Ekman svoju knjigu bogato ilustruje primerima ne samo iz svoje stručne prakse, već iz politike, literature i svakodnevnog života. Samu knjigu započeo je opisujući prvi sastanak Adolfa Hitlera, kancelara nacističke Nemačke, i Nevila Čemberlena, britanskog premijera 1938. godine, navodeći ga kao primer jedne od najsmrtnonosnijih prevara u istoriji, koja u sebi sadrži važnu lekciju o tome zašto laži uspevaju.

Rođeni lažovi ne osećaju strah od otkrivanja, naprotiv. Oni veruju u svoju sposobnost da prevare, a ako na pravi način iskoriste taj svoj „talenat“, mogu postati uspešni glumci, prodavci, advokati, pregovarači, špijuni ili diplomate. Krivica zbog prevare neće se javiti u situacijama u kojima se od osobe očekuje da laže (poker, cenkanje, tzv. „altruističke“ laži). Krivica, strah, zadovoljstvo – sve to može biti pokazano u facijalnoj ekspresiji, glasu ili pokretu tela, iako se lažov trudi da to sakrije. Lažovi kriju i falsifikuju ono na šta očekuju da će drugi obratiti najviše pažnje: reči. Posle reči, ljudi najviše pažnje poklanjaju licu, kao primarnom mestu za izražavanje emocija. Ekman smatra da na licu ima više znakova prevare nego u rečima zbog pojave nevoljnih facijalnih ekspresija, jer lice je direktno povezano sa delovima mozga koji su uključeni u stvaranje emocija. Lovac na laži samim tim ima veću šansu ako prevara uključuje emociju. Ni promene u glasu koje prouzrokuje emocija nije lako sakriti. S druge strane, što se tiče pokreta tela, motivisani lažov je obično u stanju da inhibira sve, osim najsuptilnijih znakova promene položaja tela koji bi mogli ukazati na određene emocije (ljutnja, strah, odvratnost). Izraz lica je dragocen izvor informacija: na licu se mogu naći dve poruke – ono što lažov želi da pokaže i ono što želi da sakrije. Lažne, ali uverljive ekspresije mogu se pojaviti u jednom trenutku, a već u drugom mogu procuriti istinite ali sakrivene ekspresije. Iskrene ekspresije doživljenih emocija su proizvod nevoljne facijalne aktivnosti koja nije pod uticajem misli ili namere osobe. Nasuprot tome, pojava lažnih facijalnih ekspresija povezana je voljnom kontrolom lica. Ono što autora posebno zanima, jesu mikroekspresije. Ove ekspresije daju potpunu sliku skrivene emocije, ali je to tako brzo da se obično propusti. Mikroekspresija blesne i nestane sa lica za manje od četvrtine sekunde. To je emocija koja može biti maskirana, obično osmehom, ali to ne prikriva znake doživljene emocije na čelu i u oblasti gornjih očnih kapaka. Oči su još jedan izvor koji odaje sakrivena osećanja, a kao pet izvora informacija u oblasti oka, navodi aktivnost mišića oko očne jabučice, usmerenost pogleda, treptanje, širenje zenica, suze. Na licu se još mogu uočiti crvenilo, bledilo, znojenje, a analizom osmeha uočavamo razliku između lažnog i iskrenog osmeha (lažni osmeh je asimetričniji, ne prati ga angažovanje mišića oko očiju).

Dalje, Ekman smatra da treba preduzeti određene mere predostrožnosti koje će smanjiti mogućnost greške u otkrivanju prevare. Ističe dve vrste grešaka: u slučaju kada se ne veruje u istinu, lovac na laži pogrešno procenjuje iskrenu osobu, verujući da ona laže. U slučaju kada poveruje u laž lovac na laži pogrešno procenjuje da je lažov iskrena osoba. Lovac na laži mora da proceni kada je bolje rizikovati da bude prevaren, a kada je bolje rizikovati da se neko pogrešno optuži. Jedini način da se smanje greške jeste da se procene zasnivaju na promeni ponašanja osumnjičenog. Lovac na laži mora napraviti poređenje između uobičajenog ponašanja osobe u koju sumnja i ponašanja kada je ta osoba pod sumnjom. Ekman kao važan izvor problema koji povlači greške neverovanja u istinu navodi i definiše tzv. Otelovu grešku, kada lovac na laži ne uspeva da uzme u obzir kako iskrena osoba koja je pod stresom može izgledati kao lažov.

U jednom od poglavlja autor opširno opisuje pokušaje da se laži otkriju putem korišćenja poligrafa kao detektora laži. Ekman navodi razloge za korišćenje poligrafa i protiv njega. Poligraf operateri moraju da se zaštite od opasnosti pravljenja i jedne i druge greške: da poveruju u laž i da ne poveruju u istinu. U SAD je široko rasprostranjena i u stalnom porastu upotreba poligrafa. Većinu poligraf testova zadaju privatni poslodavci, u cilju prikupljanja informacija o kandidatima za neki posao, a osim u biznisu poligraf se koristi u okviru kriminoloških istraživanja (sud, FBI, policijske stanice). Ipak većina američkih država ne dopušta da se rezultati poligrafskog testa koriste na suđenju kao dokaz, što govori o sumnji u pouzdanost poligrafskih testova za razotkrivanje laži. Američka savezna vlada i njene službe (NSA, CIA, tajna služba) je treći najveći korisnik poligrafskih testova u otkrivanju laganja. Ove službe koriste poligraf za obaveštajna i kontraobaveštajna ispitivanja. Kod poligrafskog detektovanja laži tačnost zavisi od upitnika i veštine ispitivača da smisli pitanja koja će postaviti i bodovanja poligrafskog zapisa. Sam poligraf radi tako što beleži znakove nekoliko različitih fizioloških promena u isti mah. Registrovane promene se automatski beleže u vidu oscilografa na pokretnom papiru. Ekman zaključuje da poligraf sam po sebi ne otkriva laž, on samo meri znake uzbuđenosti autonomnog nervnog sistema, odnosno fiziološke promene koje se javljaju zato što je osoba emocionalno uzbuđena. Stručnjaci na poligrafu ne donose svoj sud o tome da li osumnjičeni laže samo na osnovu poligrafskog zapisa. Operater dobija dodatne informacije u intervjuu koji prethodi testiranju, ali i formira utisak na osnovu facijalne ekspresije ispitanika, njegovog glasa, gestova i načina na koji govori za vreme intervjua pre testa, tokom i posle. I u ovom poglavlju Ekman navodi brojne primere iz prakse.

Šta treba uzeti u obzir pri proceni da li ćemo neku laž lako ili teško primetiti? Ekman postavlja pitanje „kako proveriti da li neko laže?“. Većina laži uspeva zato što se niko ne trudi da te laži otkrije – obično takve laži nisu ni previše važne. No, kada je ulog veliki, onda se poslu lovca na laži pristupa ozbiljno. Provera da li neko laže nije jednostavan zadatak, potrebno je razmotriti mnoga pitanja: o prirodi same laži, o karakteristikama osobe koja laže, kao i o karakteristikama lovca na laži. Niko ne može sa apsolutnom sigurnošću potvrditi govori li neko laž ili istinu. Proveravajući da li neko laže, možemo doći samo do pretpostavke koja se zasniva na nekim informacijama. No, već i davanje takve procene trebalo bi da smanji broj grešaka obe vrste (kada poverujemo lažovu i kada ne poverujemo osobi koja govori istinu). Analizom više konkretnih laži, a koristeći jedinstvenu kontrolnu listu pitanja, autor pokušava da objasni zašto neke laži prolaze jednostavno, a druge teško. Kao primer korišćenja tzv. „lakih laži“ navodi laži koje u cilju prikupljnja informacija o kandidatima za posao izgovaraju tzv. „lovci na uspešne“ u korporativnom svetu. Takve laži nikom ne škode. Sa druge strane, kao primer za „tešku laž“ Ekman ponovo navodi pacijentkinju Meri. Meri laže svog lekara o osećanjima, ta osećanja mogu negde da procure, a osim što laže, Meri oseća i krivicu. Najteže laži su laži o emocijama koje osećamo dok lažemo. Merine greške se jasno vide iz njenog govora, glasa, tela, izraza, ona nije uvežbani lažov, a u njenoj situaciji lekar ima prednost kao lovac na laži. Još jedan interesantan primer koji Ekman navodi u ovom poglavlju je primer optuženog za silovanje i ubistvo supruge svog prvog suseda. Dokazi govore da je lažov, kao i da je imao seksualne prestupe, te bi mogao biti osumnjičen. Profesionalni poligrafista je uradio dve serije testova sa osumnjičenim i dobio zbunjujuće i kontradiktorne rezultate, iz kojih je izvukao zaključak da je osumnjičeni kriv. Ipak sedam meseci kasnije pravi ubica priznaje ubistvo. Ekman zaključuje da je emocionalna reakcija osumnjičenog na pitanja o ubistvu tokom testa na poligrafu mogla biti posledica drugih faktora (posledica straha da mu se neće verovati, ali i posledica osećanja sramote i krivice zbog svojih drugih prestupa) Osumnjičeni može da oseća jake emocije bez obzira da li je kriv ili ne.

Dalje kroz primere iz međunarodne politike, Ekman analizira situacije kada lažov i osoba koja je odabrana da bude prevarena dolaze iz različitih kultura i ne govore istim jezikom, te je tada otkrivanje prevare još teže (već pomenuti susret Hitlera i britanskog premijera Čemberlena uoči početka II svetskog rata). Nacionalne i kulturološke razlike takođe mogu otežati interpretaciju vokalnih, facijalnih i telesnih znakova varanja na još komplikovaniji i zamršeniji način (kao primer navodi susret predsednika Kenedija i sovjetskog ministra spoljnih poslova Andreja Gromika tokom kubanske krize). Kroz analizu ove dve međunarodne prevare, autor ističe da su Hitler, Kenedi i Gromiko bili prirodni lažovi, invetivni i pametni kada je trebalo nešto da isfabrikuju, sposobni da govore tečno i ubedljivo. On veruje da svaki političar koji dođe na vlast poseduje konverzacioni talenat jednog prirodnog lažova. To je prosto deo njihovog posla. Razmotrimo sada drugu stranu medalje: da li su šefovi država sposobniji lovci na laži od drugih ljudi? Istraživanja su pokazala da su neki ljudi neobično vešti u otkrivanju laži, ali da ta sposobnost nije u vezi sa sposobnošću da lažu.

Kroz jedno poglavlje knjige Ekman razmatra argumente o tome kada je u javnom životu opravdano lagati, uz navođenje i razmatranje većeg broja poznatih incidentnih situacija u nedavnoj američkoj političkoj istoriji. Nakon toga bavi se pitanjem ko može da uhvati lažove? Pa to su naravno profesionalni lovci na laži: policija, agenti CIA, sudije, eksperti psiholozi ili eksperti psihijatri koji rade za američku vladu. Svi oni su možda previše optimistični u pogledu svoje sposobnosti da na osnovu bihejvioralnih znakova odrede kada neko laže – autor želi da ih upozori da budu manje uvereni u sopstvenu sigurnost da otkriju lažova. To i čini, držeći različite radionice za gradske, državne, federalne sudije, advokate, policiju, kao i one koji vrše ispitivanja poligrafom za FBI, CIA, NSA, tajnu službu. Za te ljude laganje nije akademska stvar, oni prihvataju svoj posao sa smrtnom ozbiljnošću. Ekman zapaža da je američka tajna služba iz nekog razloga uspešnija u otkrivanju laži od ostalih grupa. Kada je u svim profesionalnim grupama uporedio one koji su bili uspešni u otkrivanju laži i one manje uspešne, primetio je da su uspešni razotkrivači laži koristili informacije dobijene i sa lica, iz glasa i tela, dok su neuspešni pomenuli samo izgovorene reči. Najbolji rezultati se svakako dobijaju korišćenjem oba izvora informacija (reči i behejvioralni znaci). Baveći se lažima u javnom životu, Ekman nastavlja sa navođenjem primera iz savremene američke istorije, na osnovu kojih otkriva kako jedan lovac na laži razotkriva laž. Analizira ponašanje u datim situacijama savetnika za bezbednost, visokih državnika pred kongresom, bavi se aferom Votergejt, lažima predsednika Kartera…

Uz novo izdanje idu i novi rezultati i ideje o laganju i hvatanju u laži – poglavlje napisano povodom izlaska trećeg izdanja „Laganja“, na osnovu novog materijala koji se nije našao u izdanju iz 1992. godine. U njemu najpre opisuje razlike između laganja i drugih oblika prenošenja pogrešnih informacija (tajnovitost, prekršeno obećanje, nesposobnost da se setimo, pogrešno tumačenje događaja); razmatra mnogobrojne razloge koji mogu da objasne zašto mnogi ljudi nisu uspešni u hvatanju lažova. Sada je moguće biti mnogo uspešniji u identifikovanju laži na osnovu facijalne ekspresije. Zašto ne možemo da uhvatimo lažove? Ekmanovo prvo objašnjenje zašto su ljudi tako neuspešni u hvatanju laži jeste da nas naš evolucioni razvoj nije pripremio da budemo dobri u hvatanju lažova, niti da budemo uspešni lažovi. Okruženje naših predaka nije nas pripremilo da postanemo lukavi lovci na laži, a ozbiljne laži se verovatno nisu često ni dešavale. Drugo objašnjenje jeste da nas roditelji uče da ne identifikujemo njihove laži. Treće – više volimo da ne uhvatimo lažove. Ne možemo sebi priuštitit da ne verujemo prijatelju, detetu, partneru. Verovanje drugima čini naš život lakšim. I četvrto – mi često želimo da nas obmanu, jer ne želimo saznati istinu.

Nakon 11. septembra po prvi put Ministarstvo odbrane SAD – a daje Ekmanu sredstva za istraživanje prevare, što omogućuje merenje ponašanja stotina ljudi. U ovom poglavlju dodatom poslednjem izdanju knjige, Ekman čitaoca upoznaje sa Sredstvom za obuku u prepoznavanju mikroekspresija (Micro Expression Training Tool – METT), koje je sam napravio, a koje funkcioniše na sledeći način: u usporenom snimku poredi i kontrastira emocije koje se najčešće pomešaju jedna sa drugom (pr. ljutnja i odvratnost, strah i iznenađenje).

Osim što se i dalje bavi mikroekspresijama, daje osvrt i na makrofacijalne ekspresije, i suptilne ekspresije. Ekman sa saradnicima razvija i metodu za obuku u otkrivanju opasnog ponašanja (Dangerous Demeanor Detector Training Tool). Naime, na osnovu proučavanja snimaka pokušaja ubistava širom sveta, i eksperimenata sa glumcima, uočava postojanje identične facijalne ekspresije koja prethodi impulsivnom nasilju i nasilju sa predumišljajem.

Na samom kraju knjige, u epilogu, Pol Ekman se osvrće na dilemu: kakav bi bio život da svi mogu savršeno da lažu, ili da niko ne može da laže? Kada ne bismo mogli da znamo šta neko stvarno oseća i kada bismo znali da to ne možemo saznati, život bi imao mnogo manje smisla. S druge strane, kada nikada ne bismo lagali, život bi bio suroviji nego što zaista jeste. Ljubaznost, pokušaji da se stvari izglade, da se sakriju osećanja za koja želimo da nestanu – sve to bi prestalo da postoji.

Ne, ova knjiga nas neće naučiti da otkrijemo da li nas neko vara za tezgom, sa govornice ili u bračnoj postelji, kako to pomalo bombastično najavljuje podnaslov knjige. Sve napisano ima za cilj da pomogne profesionalnim lovcima na laži. Ipak, napredak u uočavanju prevare zahteva više od pukog razumevanja onoga što je Ekman opisao, ta veština mora da se razvija kroz praksu. Mada, jedno je sigurno: nikada više nećemo posmatrati ljude kao pre. Kad jednom počnemo da se zanimamo da govor tela ili istraživanje ljudskog ponašanja uopšte, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i naš pogled na čoveka se menja.

 

Tekst piše: Ksenija Ilić

Ostavi komentar