KROZ PUSTOŠ – Jovana Krstić

KROZ PUSTOŠ – Jovana Krstić

KROZ PUSTOŠ
Probuđeni u danu velikog svitanja,
zaplovili smo rekom nabujalog kovitlanja.
Hodali smo nespretni i mali,
živeli životom koji su nam drugi dali.
Uz prividnu sigurnost i “oslonce” neke,
sanjali smo predele daleke.
Živeli smo na ostrvu laži,
uživali neproživljene draži.
Na talasima nesigurnog mora,
poče se javljati i prva bora.
Satkana od udaraca s leđa,
poče da nas muči, da nas vređa.
Probijasmo se kroz maglu i pustoš sivu,
kroz čemer i tugu živu.
Poput stabljike maslačka ostavljenog stihiji toj,
vetar nam je napravio sopstveni kroj.
Izvajani po volji ovog sveta,
postasmo stalna meta.
Prikovani za tle ove zemljine kore,
odsanjasmo svoje more.
U toj večitoj borbi bez kraja,
osta ovaj život bez sjaja.
Posmatrane negde iz daleka,
odoše boje kao nabujala reka.
Ne plačite boje detinjstva živog,
sačuvane ste od ovog života sivog.
Živite unutrašnji sjaj,
onaj koji nikada neće doživeti kraj.
Ne žali srce zbog izgubljenih ljudi,
ne žali, jer nisu vredni tvoje trudi.
Ne tecite suze zbog haosa koji vlada svuda,
ne traćite, jer je ova planeta luda.

Ostavi komentar