Klaker, tragični junak ili idiot: Godina proođe, a dan nikad – prikaz romana Žarka Lauševića

Klaker, tragični junak ili idiot: Godina proođe, a dan nikad – prikaz romana Žarka Lauševića

Prikaz i doživljaj romana “Godina prođe, a dan nikad” Žarka Lauševića, Ivane Stojić, profesorke književnosti, pisca i pesnikinje

Nikad nisam bila u zatvoru, ni kao zatvorenik ni kao poseta. Imala sam želju da posetim neke drage ljude, iskreno više zbog iskustva, nego posete, ali nije došlo do realizacije.

Nikad nisam bila ni klaker* ne bih umela da se lažno smejem ili aplaudiram, oba dela izvodim isključivo iz poštovanja i zadovoljstva.
Ponekad bih pomislila kao svako od nas u obuzimanju samoživosti, da sam tragični junak**. S obzirom da život nisam doživljavala ni živela kao tragediju brzo bih shvatila sopstveno loše poređenje.

Idiot***, pa mislim da je svako sebe bar jednom tako video, doživeo, ako nije onda mu se treba pripisati pogrdnija reč, ili su nas drugi tim imenom označili, ali biti idiot u pravom smislu te reči, verujem da malo ko zna tačnu definiciju pojma idiot.

Ne želim da budem enciklopedija. Previše smo ništavni da bi smo se poredili sa bilo kojom knjigom, posebno ne enciklopedijskog značaja.
Stavljam sebe u prvi plan kao primer šta nisam, a želim da pišem o tome. Od kud mi to pravo? Otud što želim da pišem o knjizi koju sam pročitala. Da bi smo o nečemu govorili, pisali, mislili – potrebno je određeno upoznavanje, spoznaja, interesovanje.
Nemam nameru nikog da branim niti napadam, pa oni koji to traže mogu odmah da prestanu sa čitanjem. Takvima je i ovoliko bilo naporno da pročitaju.

Strašno je kada neko živi zarobljen u svojoj sudbini koliko god mislili da znamo šta je sloboda, ali nešto još strašnije je kada se nađu osobe ( nikako se ne mogu označiti kao ljudi) koji ni ne misle o slobodi, a daju sebi za pravo da se poistovećuju ili boluju s nečijom zarobljenom dušom.

Kititi se tuđim perjem je izreka za koju većina zna šta znači.

Duboko iritira činjenica da su knjigom Godina prođe, dan nikad, Žarka Lauševića, mnogi hteli da se okite. Lažni prijatelji, predgovori, pogovori, propagandni komentari i nametanja, do najzad neupućenih koji koji nisu pročitali knjigu, koji ne znaju, a teško da će ikad i saznati, šta znači braniti brata, sebe, goli život, ali ipak nešto znaju. Znaju da osude: ” Kriv je!”. ”Ubica je, ali je dobar frajer!”. ”Nikako se ne može opravdati nasilje, tako da nema opravdanja zato što je glumac… ”

Ovakvih tema, priča, pravdanja, neupućenosti nema u knjizi Godina prođe dan nikad. Pisac ove knjige ne vidi sebe kao ”frajera”. Otkrivamo da je to ličnost koja za sebe smatra da ima surlu, i da dioptrija od -6 nikako ne vidi sebe u ogledalu kao srcelomnika, već sličnije da svoju pojavu posmatra kao klakersku, naspram nekog drugog ko je na sceni, a opet istim se imenom zove, još češće otkrivamo tragičnost u tom liku i krivicu koju ne odbacuje, ali je svesno teško podnosi, i u tom podnošenju dolazi se do idiotizma koji se javlja kao beg od svega, opravdanje, olakšanje, ali samo prividno.

Fotografija koja zatvoreniku i glavnom junaku ove knjige pravi društvo jeste lik Dostojevskog. Sa njim razgovara, deli smrad, čorbu, on vidi ruže koje zatvorenik donosi dajući im primamljive ženske osobine, s njim deli traženje utehe u lepoti cveća. Fotografija na kojoj je Dostojevski je za Žarka živa. Dostojevski takođe menja raspoloženja, prekršta noge, dobija vaši. Do poslednje banalnosti dele ćeliju i sve što se u njoj događa, čak i seksualne nagone u kojima ne ostaju dosledni pri obećanju da se više neće time na taj način, tu, baviti.
U toj sponi, u ništavilu koje oseća oko sebe, a više u sebi, Žarko Laušević nesvesno sebe identifikuje kao idiota. Nalik Dostojevskovom pokušaju da u svom delu Idiot predstavi i dosegne stvaranje književnog lika koji bi bio idealan primer dobrog čoveka, Žarko Laušević u sponi sa druga dva pojma tragični junak i klaker, tka svoju zatvorsku mrežu ocrtavajući svoju sudbinu umetnika, zatvorenika, oca, sina, ubice…kao takav i dalje je stanovnik zemlje, ali ga niko ne svojata, već ga svi šalju dalje…

Tragičnost umetnika u ovoj knjizi nije njegova zatvorska kazna – već činjenica da se ta kobna noć desi opet, opet bi isto postupio. Veličina zatvorskog prostora i oduzete slobode donosi jednom biću činjenicu, spoznaju i istinu svoje tragičnosti, ne samo u zločinu koji je počinio već u celokupnom bivstvovanju. Hrabra, samo naizgled ravnodušna scena opisana kao događaj sa crkvenim licima otkriva tu večnu, tragičnu ulogu Žarka Lauševića. Ne samo taj događaj, sva sećanja koja pred zatvorskim zidovima iskrsavaju kao film, otkrivaju žig, pečat, napor koji je pisac ove knjige nosio i pre kazne.

Nije to odluka, ni izbor, to je životv- biti umetnik! Kao što je način tog života biti pošten, dosledan, veran. Nije to ničiji vic ili provokacija koja se posle pet minuta zaboravi. Reći nekom da nije to što jeste, remetiti nečiji san, talenat, muke i jade pretrpljene radi istrajnosti, jer bi u suprotnom usledila smrt. Umetnik bez umetnosti je biće bez slobode i vazduha. Od kud nekom ništavilu pravo da priča o punoći? Od kud krivima smelost da sude o pravdi? Otrovani mržnjom da preziru ljubav? Lako je iz daleka diviti se nečijem talentu. Kao što je lako reći: ”Kriv je, i treba da bude zatvoren.” Ruže u tuđim baštama lepše cvetaju i mirišu. Ruže o kojima personifikovano, majstorski Laušević piše odaju sebe na način da se zaboravlja da su to ruže, već se stiče utisak da su to lica onih koji pripovedaču toliko nedostaju. U toj konfuziji i čežnji se takođe zaboravlja da i svaka ruža ima trnje, svoju neminovnost. Kad se očisti drvce od bodlji nikada više nije isto. Nekada se treba ubosti, ali niko osim nas samih nema pravo da bode po našem životu, a po najmanje po životu umetnika.

Kako to najčešće biva ljudi najviše imaju potrebu da pričaju i sude o onome čime se ne bave, u šta nisu upućeni, već površno prođu, kao kad bacamo smeće. Kanta se iz sata u sat puni. Kad vidimo da neko istražuje po toj istoj kanti, mislimo, sigurni smo da znamo šta to znači. Usuđujemo se reći da smo mi deo te kante i da nas diraju te sudbine koje se svakodnevno susreću sa nama preko našeg smeća. Iskreno, nikada nećemo znati šta znači i koliko treba da bi pružili svoju ruku i uronuli u dubinu kante, odvezali čvor nečije kese u kojoj su otpaci.
Svoje otpatke Laušević svesno sebi stavlja u usta, pa kaže: ”Može li šta biti strašnije od bola za izgubljenim potomkom? Ispred mene su dva oca raspolućena bolom za izgubljenim sinovima, strašnom mržnjom prema ubici, činjenicama i svojom istinom.”Ta istina progovara iz konstatacije da ipak kao poruku ima nadu u pravdu: ”Teško je nagovaranje istine. Istina čeka, strpljiva je i jednom mora bilo gde, bilo kad da izbije. Kao čir. Istina je samo jedna, od nje se beži mnogim drumovima.”Laušević svoj beg nalazi jedino u umetnosti. Ne može da glumi, ali zato slika i piše. ”Vreme brže prolazi kad pišeš nego kad sanjaš.” U zatvoru nema mesta za snove, samo bezbroj pitanja. Uđe u čoveka neki osećaj koji nije osećao ranije. Nije se susretao sa njim, ne poznaje ga. Seti se da je negde čitao o tome, ili da je krivio druge kako se ne izbore s tim nemirima. Šta sad? Ko smo to mi kad u nama žive i mrtvi i živi, i nerođeni i izmišljeni? Ko smo kad u nama stanuju i ljubav i mržnja, suze i osmesi, znano i neznano? Ko smo kad se pogledamo u ugledalo sigurni da smo mi, glavom i bradom, a već posle jednog sna i novog pogleda vidimo da je ostao samo tračak od nas koji smo upamtili svoj odraz-ili se nadamo da smo ga upamtili!? U stvari, još samo ono što smo ostavili na hartiji može da nas podseti ko smo bili, ko smo sada, šta smo postali, ali i šta smo propustili ili zaboravili? Šta smo mogli postati, a šta je u nama nestalo?

”Pisao bih, ali olovka beži od zloupotrebe.Onda bih nešto crtao, ali se užasavam početka, uvek lošeg početka. Hteo bih nekom pismo da sročim, ali nisam poslao ni ona već napisana, pa odustajem. Sređivao bih ćeliju, ali deluje sređeno, pa bih je samo uneredio. Čitao bih neku knjigu, ali ne mogu da se vezujem za nove sudbine. Pričao bih sa, pre neki dan ubranim ružama, ali nisam rapoložen za flertovanje večeras. Slušao bih neku dobru muziku, ali na radiju ne odustaju od novokomponovane muzike. Mrzi me da stavim neku poznatu kasetu. Popio bih leksilium i zaspao, ali tek je sedam-probudiću se u ponoć i shvatiti da sam uhapšenik u Spužu, što je jako ružan osećaj. Pisao bih sudiji Mirašu Radoviću, ali on ništa ne bi razumeo, pa neću ni to. Išao bih na kupanje, ali nema nikog da mi otvori vrata. Lupao bih na vrata, ali to još nisam uradio u zatvoru, pa neću ni noćas. Pričao bih sa sobom, ali ne mogu da se nadvikujem sa turbofolkom sa radija. Ugasio bih radio, ali to zahteva opet neki napor, a u biti-to bi bila antiakcija. ”Dabogda joj ruke o’pale” , kune neka umetnica sa radio talasa, a ja bih se smejao, ali i to me mrzi.”

Ovo bi mogao da bude i sadržaj knjige. Pesma, poruka ili sažeta priča Žarka Lauševića. Oni koji broje strane čitajući mogu samo u ovom delu da pronađu ”sve što je pisac hteo da kaže”. Za one malo upornije, ili slobodnije, ako još uvek imamo predstavu šta znači ta reč od sedam slova, daću sebi tu osobinu i ulogu da Žarka Lauševića označim kao klakera našeg vremena koji se ne podsmeva samo društvu, već najviše sebi, što ga istovremeno čini i tragičnim junakom i idiotom, ali i čovekom koji kaže: ”Mrzim ovo dugo vrelo leto sa svim njegovim bubama, miševima, komarcima. Hoće li se završiti već jednom, makar zahladiti malo da udanem svež vazduh. Vazduh koji nije ulepljen od zatvoreničkog znoja. Da mogu da popijem čašu jesenje vode tek pristigle iz oblaka. Ovako imam utisak da stalno pijem istu čašu vode koju podzemni laboranti samo ponovo pošalju nalepivši etiketu ČISTO.”
Jedino čisto koje pronalazimo pred pripovedačem jeste belina prazne hartije.

Ivana Stojić
9.decembar 2011.
Beograd

* Klaker je plaćeni inicijator podrške aplauzom i uzvicima odobravanja scenskom izvođaču. Najčešće je to nekritički i navijački gest koji stvara lažni utisak o uspehu.

** Tragični junak je centralni lik tregedije, koji umire ne zbog vlastite krivice, već sudbine koja mu je donela nesreću (bez krivice kriv).

*** Idiot (idiot), grč. ιδιώτης, “privatnik”, čovek neupućen u javne poslove; neznalica) (za razliku od državnog službenika) (zapravo izvorno “osobenjak” (ίδιος), onaj koji se ne bavi politikom i drugim javnim poslovima, nego deluje sasvim zasebno). Kasnije laik, glupan; idiotija, najjači stepen maloumnosti; idiotizam, isto što i idiotija, ali takođe i, od grč. ίδιος, “svojstven” izvedena i pretežno u množini (idiotizmi), upotr. npr. kod J. Γ. Herdera, oznaka neprevodivih, posebno dijalekatskih izraza, svojstvenih nekom jeziku (tj. idiom, ili frazeologizam).
Poznata je anegdota kad je jedan profesor održao predavanje pod naslovom “Idiotizam grčkog jezika”, pa je u toku predavanja objasnio da ono “idiotizam” na grčkom znači posebnost, a ne ono što su slušaoci prvenstveno pomislili.

Ostavi komentar