Kad se gradsko čeljade uda u selo

Kad se gradsko čeljade uda u selo

Večita tema koja se provlači čak i po školama naročito na časovima građanskog vaspitanja. Kao gradsko dete uvek sam zastupala stranu “velikih” gradova, života u njima i svega onoga što život u gradu pruža.

Od nedelje do nedelje ljudi misle ima punih sedam dana, i ja sam medju njima, razume se , ali evo je još jedna nedelja da ne verujes kako je brzo došla, i vreme je da se piše. Tema ima na pretek, a meni mozak kao supa, redak i prazan, ne znam šta bih pre rekla. Pitam se da li mi to razum popušta ili je sve to od ove okoline u kojoj sam?

Selo ili grad? Večita tema koja se provlači čak i po školama naročito na časovima građanskog vaspitanja. Kao gradsko dete uvek sam zastupala stranu “velikih” gradova, života u njima i svega onoga što život u gradu pruža. Sada sam udata, živim na selu, i kada sam imala prliku da malo bolje upoznam čari seoskog života i seoske “dece”, jos više zastupam stranu gradskog zivota.

Onaj ko kaze da je zivot na selu bajka, ja ću ga rado ugostiti na mesec dana, da me zameni u svemu, svim obavezama, i da živi sa ovim ovde narodom 😉

Za, evo sada vec punih šest godina, shvatila sam da na selu postoji svega nekoliko tema za razgovor:
A to su :

1. Da li je jeftina struja i koliki je račun za prosli mesec?
2. Koliko se duguje za hemiju (kojom se prska voće, povrće itd.)?
3. Kako ce da se preživi do sledece ture za branje (opet voće i povrće…)
4. Ko je umro? Cujem zvona!!!!

Možda to nije u svakom selu, ali ovde je jedno nesvakidašnje i krajnje čudno selo.  Prve komšije, jako blizak rod, jedva “zdravo” izuste nama odraslima, a deci se kao nešto fino obraćaju, kao vole ih, a sve u kompletu ne mogu da nas gledaju očima.



Te takve ljude treba videti, upoznati, skontati im prirodu da bi imao mišljenje o njima, da bi shvatio da li su oni prosti i bahati, ili su jednostavno… pa pomali pokvareni pa im treba ta priča o njima u narodu ovde kako su oniuspešni, pa imaju šta da pokažu, pa su vredni, pa kupuju skupe stvarčice, deca im voze automobile sa četrnaest godina koje mnogi sa sedamdeset ne bi mogli da priušte sve i da su štedeli celi život (i ne, ne govorim ovo jer im zavidim, svaka čast na pošteno stečenom novcu i značajan naglasak na reč – poštenom) jer rade i mogu. Ne shvataju da svi znaju odakle im ali je ovde narod čudnjikav pa se sa takvima uglavnom i druže zarad… pa koliko god da je to kontradiktorno – prestiža ili čega god, a oni milostinju ne daju, sirotinju ne poznaju i ne treba im.

Žao mi je seljani (i familijo), ali ma kakva moja situacija bila, plivala ja u parama ili jela hleb od prekjuče, za pojedine sam izmislila dobrotu, ljudskost, držanje glave gore, damsko ponašanje u svakoj situaciji, (ne)kulturu, pa čak i zlobu ako treba, i mozete da mi pljunete pod ovaj isti prozor od kuhinje na drugom spratu, koji sam zalepila kineskom ukrasnom lepljivom trakom, da ne gledam prostodušne kao sto ste vi, jer je glupost, plitkost, površnost i maloumnost prelazna bolest, pa ne bi da me zaraze. 😛

Možda i ja zvucim zavidno, ali ne, nije ni moja situacija loša. Ne žalim se, imam apsolutno sve, nemam viškove ali imam sve. Ja sam samo objektivna, a ovo je tema o kojoj mogu eseje da pišem jer se ovakvi ljudi ovde na selu zovu veliki poljoprivrednici, u inostranstvu gastrabajteri, a u gradu zelenaši ili uterivači. Sve je to ista sorta, jer poljoprivrednik koji se bavi poljoprivredom ne može sve ono gore navedeno da ima i da zaradi za jednu godinu, to znam da je nemoguće. Verujte mi, znam iz iskustva. Pošteno – NE MOŽE 😉

Eto toliko od mene za sada. Moram da završavam sutra slavim i imam milion obaveza da završim dok klinci spavaju.

Do sledećeg susreta,

Vaša Ana :*

Ostavi komentar