Ispovest palog čoveka

Ispovest palog čoveka

Počnimo od toga da je sve ovo laž, izmisljotina jednog obicnog dečaka punog mašte zarobljenog u telu sada već zrelog muškarca, recimo da je svaka rečenica i svaka reč u njoj varka, da sve ovo pišem ne bi li privukao pažnju i obmanuo neke kojima je još dosadnije nego meni, pa sa punom pažnjom čitaju ono sto ja nervozno skrabam po papiru… Pa da počnemo:

Rođen sam prevremeno uz velike napore i muke moje majke i mene samog. Bez ikakve nade da ću preziveti. Iznenađujuće krupna beba, ali vrlo slabog imuniteta. Bledunjava, skoro bez daha i sa jedva čujnim otkucajima srca. Očajni doktori znajući da za nesrecnu bebu nema budućnosti staviše me u inkubator i počeše da hrabre moju uplakanu majku lepim rečima da ima nade, da ću preživeti i da se unutar tog krhkog tela nalazi srce junaka. Uplakana žena, sada sa samo jednom željom, poče da se moli Bogu i svim anđelima, te mi tako dade ime po prvom od sedam arhangela, onom koji je pobedio i proterao samog Sotonu, nadajući se da ću tako i ja biti veliki pobednik, i pobediti smrt. Molitve su uslišene, čudesno sam preživeo i brzo krenuo da se oporavljam i napredujem, andjeli su čuli njene molitve, ispali fer i usrećili moju majku, ali nažalost ne oni kojima se ona molima.

Rastao sam i jačao, godinu za godinom sve više i više, u predivnoj porodici, punoj ljubavi, radosti i saosečanja, u tako lepo smisljenoj laži. Laži su se nizale, a istina bila sve uočljivija, iza lažne sreće i ljubavi krilo se puno bola i tuge, i to je jedino što sam dobijao u godinama koje su dolazile, bar od one muške strane, one čije prezime nosim. Poslednja svetla tačka ugasila se pred mojim očma, sa svega trinaest godina gledao sam kako umire jedina osoba koja je umela kroz sitnice da mi pokloni ljubav, obriše suze, i da mi volju da nastavim dalje hrabro, podignute glave. Od tada sam sam, prepušten bolu, ostavljen na milost i nemilost onih koji pokušavaju da me slome, prepušten da se sam borim protiv svojih strahova, a i protiv onih “velikodušnih” anđela koji su mi pomogli da preživim, osudivši me da proživljavam razne njihove demonske zvukove, priviđenje, snove, kasinije nagone, jer da to je ono sto su oni u stvari, nazivaju se mnogim imenima: “Bogovi materijalnog, Bogovi palog sveta, Prinčevi pakla…” ali najpoznatiji i najprostiji naziv – “demoni”.

Besni zbog mog stalnog odbijanja i suprostavljanja prešli su sa nagodba na pretnje i ucene, vodivši me kroz razne snove putevima njihovog carstva, bacajuci me na muke i time mi pokazujuci šta me čeka ako im i dalje budem neposlušan, ali da nastavio sam da pobeđujem, neustrašivo, ponosno, uvek podignute glave, sada već i punoletan u svom tom haosu zavoleh po prvi put. Bila je to dobra duša, neiskvarena, tužna ali sa puno nade. Gledao sam u njene oči pune ljubavi, kako svetlucaju u mraku i slušao otkucaje njenog srca koje kuca u ritmu mog, za mene je to bila najlepša melodija. Mislio sam, to je to, lakše je u dvoje, i dalje ću ćutati o svojim bitkama, ali ću ih lakše dobijati kad je neku tu, kraj mene…

Pokazivao sam joj zvezde, uporno pričao o istim, o svim onim nikada dovoljno ispričanim pričama i o bezuslovnoj lubavi. Pokazao joj kako se leti u snu i koliko je lepo rizikovati kad se ne bojiš pada, i tu je bio moj prvi poraz, prvi pad, izgubljena bitka. Odlučila je da je bolje da nađe neko novo jato i ostavila me sa jednim slomljenim krilom, bez mogućnosti da opet poletim, jer gde ste vi videli andjela da leti jednim krilom? Nije bolelo, bar ne toliko kao što zvuči. Preživeo sam mnogo gore stvari. Nastavio sam dalje, kao i uvek podignute glave i oštrica spremnih za boj. Puno sam naučio, shvatio kako se pravilno uživa u porocima, shvatio ko sam ustvari. Sin svoga oca, onog oca koji je tako lako zavijao u crne marame devedesetih, držeći u rukama najsmrtonosnije oružije današnjice, mirno i hladnokrvno poput Boga oduzimao život na 5 km jednim pokretom svoga prsta, jednim pritiskom na okidač.

Postao sam on, u civilu i bez snajpera, ali sa isto tako hladnim pogledom, ratničkim duhom, bez straha od smrti, postao sam ono što sam oduvek bio… Ponosni naslednik i nosilac očinskog prezimena. I tako, prihvatio sam svoj dar, dar koji će ujedno biti i moja propast, a ta propast moj najveći blagoslov. Blagoslov koji me šalje u samo dno pakla, ali tamo me čeka moj raj, u večnoj samoći ognjene tamnice u kojoj cu naći svoj mir. Teren je odavno pripremljen, moj konačni dan se bliži, voz već odjekuje i zviždi, zove me na put u jednom pravcu. Tako dalek, a ujedno i tako blizu. Biću večno pamćen, ali retko pominjan, voljen, ali često popljuvan, biću poražen ponovo, ali nikada ponižen jer ću svoj konacni dan dočekati na nogama, sa osmehom na licu, puškom u rukama i grudima punim ordenja, uz poslednji krik ispustiću svu bol, i rećiću šta me je navelo da odem i da tako završim…

I eto, doši smo do kraja. Kao što rekoh na početku ovo je lažna ispovest dečaka koji nema pametnija posla, ali šta ako nije? Da li onaj koji otvoreno po drugi put kaže da laže moze govoriti istinu? Naravno da može, ali samo ako je istina gora od same laži.

 

Piše: Mihajlo Jevtić

Foto: unsplash.com

Ostavi komentar