Emocionalna i socijalna inteligencija u sportu

Emocionalna i socijalna inteligencija u sportu

     Brojnim istraživanjima došlo se do neprikosnovenog zaključka da su emocionalna i socijalna inteligencija zapravo jedni od najvažnijih činilaca u komunikaciji, a komunikacija je osnovna ljudska potreba.

     Sintagma „emocionalna inteligencija“ pojavljuje se početkom 90-ih godina prošlog veka, a po prvi put su je uveli u svojim radovima autori Peter Salovey sa Univerziteta Jejl i John D. Mayer sa Univerziteta Nju Hempšir.

     Sva tri autora emocionalnu inteligenciju definišu kao sposobnost opažanja, asimilacije, razumevanja i upravljanja emocijama. Howard Gardner je u svojoj knjizi Stanje uma (Gardner, 1993) ukazao da postoji sedam (a kasnije i osam) kategorija inteligencije, koje se nalaze u nezavisnom odnosu  i utvrdio je osnovne aspekte sposobnosti. Kategorije inteligencije su: verbalno-lingvistička, logičko-matematička, vizuelno-prostorna, kinestetička, muzičko-ritmička, intrapersonalna, socijalna i emocionalna.

     Komunikacija je jako bitna i u sportu. Bilo to komunikacija facijalnom ekspresijom, porkretom dela tela, govorom.

     Naučniku Danijelu Golemanu, dobitniku nagrade za životno delo Američkog psihološkog društva i članu Američkog udruženja za napredak nauke, dugujemo zahvalnost zato što je istraživao polja emocionalne i socijalne inteligencije i tako došao do značajnih zaključaka. Goleman je rekao da potpuno ostvarenje sopstvene ličnosti pripada emocionalnoj inteligenciji, odnosno sposobnosti da saoseća sa drugima.

     Emocionalnu inteligenciju najlakše možemo da opišemo kao sposobnost efikasnog održavanja veza između emocija i mišljenja, sposobnost da se emocije upotrebe kako bi se olakšalo rasuđivanje i na taj način omogućilo inteligentno rasuđivanje o emocijama. Postoji sedam elemenata koji su ključni, ali i usko povezani sa emocionalnom inteligencijom. To su: samopouzdanje, radoznalost, korisnost, samokontrola, pouzdanost, sposobnost komuniciranja i spremnost na saradnju. Za socijalnu inteligenciju bitno je naglasiti i saznati da ona nastaje još u najranijem detinjstvu, kada se formiraju i otvaraju mogućnosti za učenje, radoznalost i privrženost ljudima.

     Emocionalna i socijalna inteligencija usko su vezane i odnose se na nadležnosti vezane za: samosvest, samoupravljanje, društvenu svest i upravljanje odnosima, koji omogućavaju ljudima da razumeju i upravljaju sopstvenim i tuđim emocijama, u socijalnim interakcijama.

     Emocionalna ,,pismenost” je veština otkrivanja tuđih osećanja. Što je veći stepen empatije, odnosno saosećanja za druge, to će osoba biti samopouzdanija i efikasnija, i naravno empatija ukazuje i usko je povezana sa humanošću, nečim bez čega čovek ne bi bio čovek. Ona je u velikoj meri izražena u sportu! To možemo primeniti i primetiti i u sportu! Koliko puta ste videli saosećajnost saigrača sa povređenim igračem, ili podršku ostalih saigrača igraču i kada ne da odlučujući poen.

Emocionalna inteligencija

Pojam emocionalne inteligencije obradio je Danijel Goleman u knjizi “Emocionalna inteligencija”, objavljenoj 1994. godine.

Model emocionalne inteligencije sastoji se od nekoliko bitnih komponenata, u daljem tekstu ćemo ih nabrojati i ukratko objasniti. To su:

  • samosvest – sposobnost „čitanja“ sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj emocije imaju na okolinu,
  • donošenje odluka – proučavanje sopstvenih postupaka i poznavanje posledica istih,
  • upravljanje osećanjima – spoznavanje šta je podloga osećanja,
  • prevazilaženje stresa – naučiti kako da se opustimo i razumeti važnost opuštanja,
  • empatija – razumevanje tuđih osećanja i uvažavanje različitosti mišljenja,
  • komunikacija – sa razumevanjem razgovarati o osećanjima i biti dobar slušalac,
  • samootkrivanje – razumevanje potrebe za otvorenošću i poverenjem, odnosno mogućnost učenja kada i kako govoriti o svojim osećanjima,
  • pronicljivost – prepoznavanje obrazaca u ličnom životu i životu drugih ljudi,
  • samoprihvatanje – umeti prihvatiti svoje mane i umeti ceniti svoje vrline,
  • lična odgovornost – preuzeti odgovornost i umeti prepoznati posledice ličnih odluka i reagovanja,
  • samopouzdanje – umeti izložiti svoje brige i osećanja bez ljutnje i pasivnosti,
  • grupna dinamika – spoznati kada treba pratiti, a kada voditi,
  • rešenje konflikta – model „pobediti/osvojiti“ pri pregovaračkom kompromisu.

 

Socijalna inteligencija

Pod pojmom socijalne inteligencije mislimo na poseban vid inteligencije, koji obuhvata više međusobno povezanih sposobnosti kao što su:

  • emocionalna osetljivost – umeće prepoznavanja tuđih osećanja i reagovanja na njih,
  • socijalna analitičnost – mogućnost da se nauči i zna kako funkcioniše grupa,
  • dobra samokontrola – umeće kontrolisanja sopstvenih emocija,
  • socijabilnost – društvenost,
  • tolerancija – prihvatanje međuljudskih razlika,
  • socijalna adaptabilnost – prilagođavanje ljudima u svakoj prilici.

Socijalna inteligencija obuhvata i sposobnost tačnog prepoznavanja i razumevanja osećanja drugih, kao i pronicljivost u otkrivanju i tumačenju često skrivenih namera drugih i interpersonalnih stavova na osnovu primetnih znakova u ponašanju.

Komunikacija je osnovna ljudska potreba i aktivnost. Ona obuhvata sposobnost slanja i primanja informacija i prenošenja i razumevanja tuđih misli, osećanja i stavova.

Ljudi i kada ne govore, oni i dalje komuniciraju, tako što svojim telom, gestikulacijom, grimasama, mimikom šalju informacije o sebi. Te informacije koje šaljemo ukazuju na trenutno emotivno stanje govornika, ali mogu biti i pogrešno shvaćeni od strane sagovornika“. (Radojković, 2014: 67)

Neverbalna komunikacija predstavlja nesvesni vid komuniciranja (npr. širenje zenica, crvenilo, dizanje obrve, pomeranje usana, itd.), koji nije pod kontrolom osobe, i kao takav je pogodniji za ocenu verodostojnosti verbalne komunikacije koja dolazi od druge strane.

Neverbalna komunikacija podrazumeva: kinestetičku komunikaciju (gestikulacija, pokreti glavom, izrazi lica i pokreti očiju), proksemičku komunikaciju (postavljanje komunikacionih zona, održavanje distance, teritorijalnost), paralingvističku komunikaciju (intonacija, ton glasa, jačina glasa, boja glasa, visina glasa, tempo, vokalna buka, korišćenje pauze), držanje (stav) i položaj tela, pojavu i građu.

Kinestetičku komunikaciju možemo dosta uočiti u sportu, pogotovo u boksu, bar ono što sam na sebi isprobala, kada protivnici moraju da se gledaju u oči u toku meča i kada po očima i držanju i položaju tela treba da prepoznaju udarac koji će primiti od protivnika ili isti pokušati da izbegnu.

Govor tela je spoljni odraz emocionalnog stanja neke osobe. Svaki gest ili pokret može da predstavlja dragocen nagoveštaj onoga što osoba u tom trenutku oseća i zato je bitno znati kako govor tela otkriva emocije i misli.

Lice je tzv. „organ emocija“. Istraživanja pokazuju da su izrazi lica za sreću, tugu, ljutnju, iznenađenje i gađenje univerzalni u svim kulturama. Različiti delovi lica izražavaju različite emocije npr. strah i tuga se traže u očima, a sreća se vidi na obrazima i očima. Ljudi neiskrenost primećuju najviše kada ih druga strana ne gleda u oči. Za kontakt očima vezuju i poverenje i nepoverenje, tj. ukoliko ih osoba ne gleda u oči, to shvataju kao negativan znak.

U mladim ljudima ako ne treniraju, se gomila velika količina besa, na koji oni i ne obraćaju preveliku pažnju i ne trude se da ga suzbiju i otklone. Bes je uzrok mnogih psihosomatskih oboljenja, da može da preraste u ozbiljan problem kako za pojedinca, tako i za njegovu okolinu, i ovaj podatak je alarm našem društvu. Mladi ljudi smatraju da je ,,u redu” biti besan i samim tim se lišavaju osećaja da je bes opasan, kako po njih, tako i po druge. Kada bi više trenirali, a manje gomilali frustracije, illi iste ispoljavali na drugima, bili bi daleko srećniji i ispunjeniji, zadovoljniji sobom. Fizička aktivnost smiruje, lišava organizam stresa i redukuje tenziju izazvanu na primer socijalnim odnosima, poboljšava zdravlje i izgled i povećava nivo hormona sreće u organizmu.

Emocionalna iskustva u sportu su uvek, i bez izuzetka, subjektivna iskustva povezana sa motivacijom, samopouzanjem, fiziološkim i telesnim simptomima, karakteristikama  ličnosti itd.

Sportisti uglavnom moraju da umeju da kontrolišu svoje emocije, kako ne bi dolazilo do njihovog afektivnog – nepromišljenog ispoljavanja, kako bi, u krajnjem slučaju ispoštovali svog trenera, saigrače, navijače i igrače suprotnog tima. Svedoci smo čestog “koškanja” između suparničkih igrača, nesportskog ponašanja na terenu dok sudija “ne gleda”, ali, svakako, to jednog profesionalnog igrača ne sme da ometa da bude korektan i da da svoj maksimum, tačnije, da “srce ostavi na terenu”. A ne da prebije suparnika na sred utakmice i terena ili da mu zada takav udarac, da ga direktno pošalje u invalidsku penziju, što, takođe nije sportsko ponašanje.

Sportisti moraju da poseduju emocionalnu inteligenciju, kako bi predvideli sledeći “korak” igrača iz suparničkog tima, na osnovu facijalne ekspresije ili pogleda, kako bi motivisali sami sebe, kako bi razumeli svoje emocije… i socijalnu inteligenciju, kako bi poštovali suparnički tim, kako bi se uklopili u svoj tim, kako bi bili tolerantni i imali dobru samokontrolu.

 

Radite na svojoj emocionalnoj i socijalnoj inteligenciji, one nisu urođene!

Ostavi komentar