Davna (o)sećanja

Davna (o)sećanja

I ponovo udahnuh tu svežinu tvoje toplote i mirisa,

i ponovo oživeh te davne trenutke koji su živeli duboko u mojoj duši,

i ponovo si tu, osećam tvoje prste na mojoj koži.

I sada znam da te želim pored sebe, da koračamo kroz ovu pustoš koja nam se nudi, zajedno.

Više te ne puštam da ideš, u toj tuđini ne vidim nas.

Tako si blizu, hiljadu leptira igra mi u stomaku.

Tvoj dodir je poput kašmira, tvoje oči poput melema.

Znam da možemo zajedno rešiti tu enigmu zvanu život.

I da je tvoja duša razarač zla, da u tvom glasu melodija odzvanjava, poput pesme slavuja.

Odustati se ne sme, a ti znaj da si mi potreban, poput vazduha i pesme.

Ne dozvolimo da nas razdvoje naše lutke, zli jezici i pogani govori.

Daj mi ruku i ne plaši se rupe bez dna, kada se zemlja otvori.

Budimo jaki, put je trnovit.

Kad krenemo i vetar nam duva u lice, mi ćemo svojom ljubavlju promeniti njegov pravac.

Znam, imaš mene, a želiš biti samac…

 

Pogledajte još radova Valentine Milovanović OVDE

Foto: unsplash.com

Ostavi komentar