Danijel Jovanović: Snovi nemaju cenu

Danijel Jovanović: Snovi nemaju cenu

Nije bitno koliko je vremena potrebno da se tamo negde stigne, bitno je da nas ta želja u srcu vodi kroz svakodnevne prepreke i da na samom kraju izađemo kao pobednici. Verujte u sebe i sanjajte velike snove! Snovi bar nemaju cenu.

1. Kako izgleda tvoj beg od realnog sveta, s obzirom na to da si pisac, a pisci neretko žive u svetu imaginacije?        Koji si lik iz svojih romana najčešće?

Zapravo, za mene je pisanje samo po sebi beg od realnog sveta. Kada prođem kroz kapiju zaboravim na sve ostalo i uz moje junake proživljavam neke drugačije avanture. Uz njih pobeđujem sopstvene strahove i duhove i na taj način se oslobađam negativne energije.

  1. Romane si namenio mlađoj publici, ali pretpostavljam da ih i poneko starije čeljade pročita? Kakvi su utisci o prvom, a kakvi o drugom romanu? Da li te više hvale deca ili starija deca (odrasli)?

Vremenom je serijal “Severna kapija” okarakterisan kao porodična knjiga. Dakle, namenjen je svim uzrastima.  Moram ti priznati da me je iznenadila činjenica da su “Duhovi prošlosti” (prvi deo serijala) ostavili tako snažan utisak na ljude svih životnih dobi i različitog društvenog miljea. Dešavalo se da moja knjiga navede ljude da počnu da čitaju knjige uopšte ili neke čitaoce drugačije vrste literatura da konačno daju šansu fantastici.  Mislim da je caka u tome što priča ima nostalgičnu notu i na neki topao način budi u nama stvari na koje smo odrastajući zaboravili, a kojima smo toliko voljni da se vratimo.

  1. Ispričaj nam svoja iskustva: Kako je roman (govorimo, dakle, o prvom romanu) putovao od ideje do realizacije? Ko ti je najveća podrška bio u trenucima kada si još uvek tragao za izdavačem itd.?

Samo pisanje “Duhova prošlosti” trajalo je nekih sedam meseci i to nakon detaljno razrađene strukture, biranja simbola i proučavanja bića slovenske mitologije. Čekanje na prvo izdanje trajalo je mnogo duže – pune tri godine. To vreme gledam kao dragoceno iskustvo koje me je naučilo strpljenju, ali i dalo mi priliku da rukopis prepravim i dođem do verzije kojom se i danas jako ponosim. Najveća emotivna podrška u to vreme bili su mi prijatelji sa fakulteta i grupa sasvim male dece (bratanci, sestričina i njihova drugarica iz komšiluka). Blagoslov je to što oni sada odrastaju uz moju priču i u prilici su da je podele sa ljudima iz svog okruženja.

  1. Drugi roman: Da li je publika zadovoljna i da li je „dostojan“ nastavak prvog koji je poprimio isključivo reči hvale?

Pao mi je veliki kamen sa srca kada su počeli da mi stižu prvi utisci o “Glasovima u tami”. Priznajem da sam se malčice pribojavao nakon euforije koja je vladala za vreme prvog dela serijala. Mislim da je drugi roman jako bitan jer na neki način daje afirmaciju u tvrdnji da niste, što bi se muzičkim žargonom reklo, “one hit wonder” i da znate šta radite i ka čemu idete. Veliki broj čitaoca rekao mi je da im je drugi deo zreliji i da jako vešto uvlači u sebe sa svakim novim poglavljem. Ovu knjigu pisao sam znatno duže od prve i to u nekim teškim emotivnim periodima života. Svestan sam da “Glasovi u tami” imaju izrazito mračniju notu i da se bave nekim dubljim strahovima i bolnijim preispitivanjima, ali nisam znao kako će ljudi na to reagovati. Za sada su i više nego zadovoljni, a i ja sam isto tako.

  1. Oba romana su ilustrovana. Reci nam nešto o saradnji sa devojkom koja ti je radila ilustracije. Da li je dočarala svet, koji si predstavio u svojim knjigama, baš onako kako si ti to zamislio?

Aleksandra Jevtović je prava umetnica u svakom smislu te reči. Diplomirani je arhitekta, ali ona umetnost jednostavno živi. Njene ilustracije podigle su ova izdanja na viši nivo i proširile moj krug čitaoca. Ako nju pitate, reći će vam da je crtala striktno po mojim rečima, ali ja bih rekao da je svetu iza kapije i junacima “Severne kapije” dala neki svoj pečat. Bilo kao bilo, to je saradnja na koju sam jako ponosan i koju ne bih menjao ni za šta na svetu. Ljudi su oduševljeni sudarom naših energija, a to smo pokazali i kada smo napravili zajednični događaj na Dorćolu gde smo govor morali da obržimo ispred “Baze Crna ovca” zbog velikog broja ljudi koji je došao da vidi ilustracije i kupi knjige.

  1. Kažu da je za decu najteže pisati. Kako komuniciraš sa najmlađom publikom preko reči, a kako to radiš uživo, kada treba da im predstaviš svoje delo?

Ne mogu reći da mi je teško da pišem za mlade jer je to moja ljubav i moj izbor. Deca su iskrena u svojim osećanjima, kod njih nema mnogo foliranja i pametovanja. Oni na svet gledaju mnogo otvorenije. Trudio sam se da tako bude i sa likovima u mojim knjigama. Mislim da su se mnoge srpske porodice prepoznale u mom serijalu i da je to zapravo pravi razlog pažnje koju trenutno privlačim. Što se ličnog kontakta tiče, jako je bitno da se deci održi pažnja. Idealno bi bilo na zanimljiv način predstaviti poučne stvari.

  1. „Otvorena knjiga“ je objavila drugi deo romana. Da li si zadovoljan saradnjom sa njima? Hoćemo li i treći moći da očekujemo u istoj izdavačkoj kući?

Osećam veliki pomak u poređenju sa prethodnim izdavačima. “Severna kapija: Glasovi u tami” može se kupiti u većini vodećih knjižara u Beogradu (Vulkan, Delfi, EvroGiunti, Solaris), Novom Sadu (Solaris, Delfi), Nišu (Delfi, EvroGiunti), Kragujevcu (EvroGiunti) i Požarevcu (Evrogiunti), a to znači da je novi izdavač odradio dobar posao kada je u pitanju distribucija. “Otvorena knjiga” ima razvijenu online prodaju na svom sajtu, a od skora imaju i svoju knjižaru na Banovom Brdu. Ukoliko nastavimo u ovom ritmu, mislim da neće biti potrebe da ponovo tražim novi pečat za svoje knjige.

  1. Da li si zadovoljan reakcijama čitaoca na sajmu knjiga u Beogradu i na sajmu knjiga u Nišu? Koja publika je zahtevnija, a u kom gradu si se lepše proveo?

Poprilično sam zadovoljan. “Otvorena knjiga” ima zapažen štand i samim tim šansa da skrenete pažnju na sebe je veća. Rekao bih da je publika u Beogradu zahtevnija i da je potrebno dosta da bi neko zadobio njihovo interesovanje. Razlog tome je svakako ogromna konkurencija na tržištu kao i agresivan marketing kojim vodeći izdavači svu pažnju skreću na sebe. Kada sam, pre tri godine, prvi put otišao na sajam u ulozi autora, osetio sam se kao kap vode u moru. Što se tiče drugog pitanja, rekao bih da sam se lepše proveo u Nišu jer sam tamo bio pravi pravcati gost (u Beogradu živim) i imao sam priliku da učestvujem u zajedničkoj promociji autora “Otvorene knjige” koju je organizovao Miloš Petković. Svi su me srdačno dočekali i govorili pozitivno o meni i mom stvaralaštvu. To me je napunilo nekom novom energijom.

  1. Reci nam nešto o promocijama koje su iza tebe i reci nam gde možemo da te sretnemo u budućnosti. Da li postoji trenutak sa tvojih promocija koje ćeš zauvek pamtiti?

Imao sam nekoliko promocija u Beogradu, a potom i u Lapovu, Nišu, Svilajncu… Svaka od njih nosila je neki poseban pečat i bila veoma značajna za mene i uvek je došlo mnogo ljudi da me podrži. Možda je na neki način najposebnija bila ova u Svilajncu i sigurno ću zauvek pamtiti plakate sa mojim knjigama po rodnom gradu, lica roditelja i porodice u publici, veliki broj ljudi koji su sve vreme stajali u zadnjem delu sale jer mesta za sedenje više nije bilo, iskrene čestitke i zagrljaje. Kad doživite takve stvari, ne postoji jedan trenutak koji možete da izdvojite. Sve je posebno i sve ću zauvek pamtiti. Što se budućnosti tiče, imam pozive iz Novog Sada, Pančeva, Obrenovca i drugih gradova. Posvetiću se tome ozbiljnije posle praznika.

  1. Otkrij publici ko je Danijel kada ne piše? Šta voliš da radiš kada ne znaš šta ćeš sa sobom?

Iskreno, ne postoje trenuci kada ne znam šta ću sa sobom. Moja glava puna je ideja, planova, sanjarenja. Jedini stvarni problem je manjak vremena. Čini mi se da sam stalno u trku sa samim sobom i da nikad ne uspevam da u jednom danu ili nedelji postignem sve što sam zamislio.

  1. Da nisi pisac, čime bi voleo da se baviš? Imaš li neki neotkriveni talenat ili neostvareni san?

Ako realno sagledamo stvari, shvatićemo da ja već živim više života u jednom. Po struci sam diplomirani profesor španskog jezika, radim u inostranoj korporaciji koja nema nikakve veze sa književnošću, a u slobodno vreme sam pisac. Jedino što bih zaista voleo je da ovo poslednje dođe na prvo mesto. Što se ostalih talenata tiče, žao mi je što nisam negovao dar za crtanjem koji sam kao mlađi ispoljavao. Takođe me jako interesuju fotografija i psihologija.

  1. I za kraj: Šta bi poručio čitaocima „Našeg malog Skladišta“?

Svim čitaocima vašeg portala poželeo bih da u Novoj godini konačno pronađu pravu kapiju kroz koju će zakoračiti. U životu je sve mnogo lakše kada čovek ima viziju onoga što zaista želi. Nije bitno koliko je vremena potrebno da se tamo negde stigne, bitno je da nas ta želja u srcu vodi kroz svakodnevne prepreke i da na samom kraju izađemo kao pobednici. Verujte u sebe i sanjajte velike snove! Snovi bar nemaju cenu.

Razgovor vodio: Uroš Timić

Ostavi komentar