Dah smrti

Dah smrti

Ledena kandža oko srca se stegla,

Noktima grebe, crna krv teče,

Plačem tamo gde je tvoja duša legla,

Suze srce kvase i rana peče,

Noć je ova gorka, vazduh guši,

Vetar proklet mi smeta, neka stane,

Zemlja pod nogama mi se suši,

Kiši prkosi, čeka da jutro svane,

Grobovi popucali, mermer davnina,

Senke sablasne okružuju me,

A mene samo obuzima praznina,

I tuga u srcu što neće da ode,

Proklinjem kišu, vetar i zemlju sada,

Jer bolje čuješ njihove reči,

Proklinjem ljude jer lagali su kada

Rekli su da vreme zna rane da leči,

Iako još živim, ja kao mrtav stojim,

I moje vreme na Zemlji proći će,

Sekunde do susreta našeg brojim,

Tada dah smrti po mene doći će.

Želja je sada skromna moja jedna,

Da svoje sate ne provedem sam,

Da duša ne ostane jadna i bedna,

Zato molim, plačem i dozivam sad:

„Ustani, molim te, odmah ustani,

Ruku moju tvojom rukom uhvati,

Gde tvoja duša spava i moju prihvati,

Lezimo zajedno duša spokojnih

Jer ako bez tebe još jedan dan prođe,

Srce neće da izdrži više,

Moliću i samog kosača da dođe,

Nek i mene sa ovog sveta izbriše,

Ubij me Bože, spasi me jada,

Nek nestanem sa lica Zemlje sada,

Izbriši i svako sećanje na mene,

Da moje srce više živo ne vene

Tada ću pored tebe leći ja,

Zagrliti i u čelo poljubiti,

I brojaćemo zvezde na nebesima,

u večnome svetu se izgubiti,

I ništa više neće biti važno,

Ni kiša, ni vetar, ni crna zemlja,

Grliću te zauvek, beskrajno snažno,

Postojaćemo samo ti i ja.“

Autor: Uroš Timić

Ostavi komentar