Da te čekam?

Da te čekam?

Da te čekam?

Odzvanjao je baršunasti glas,

Kroz kapi kiše, koje su padajući,

Udarale po oknu malog, drvenog prozora,

Na njenom ateljeu.

Zanesena, ispred praznog platna,

Drhatava ruka je poigravala,

Dajući kistu u njenim prstima takt,

Po kojima je u ritmu i staloženo, Isrcrtavao i ispunjavao, do tada prazno platno.

Niz bele obraze, kliznulo je nekoliko suza,

Ostavljajući prljav trag boje,

Uspomena,

Poljubaca,

Zagrljaja…

Da te čekam?

Ponovo je baršunasti glas,

Osvajao prazan prostor malog ateljea.

Zagledana u jednu sliku, zamišljala si ga,

Tu, pored sebe, sa svojom teškom rukom na ramenu,

Svojom preoštrom bradom na licu,

Svojom pregrubom kožom na dlanovima,

Koje ti je uporno spuštao niz lice,

Niz vrat,

Niz leđa…

Nerviralo te je, prezirala si sve te žmarce,

Koje su te podilazili svakim njegovim osmehom,

Svakim njegovim dodirom,

Svakim njegovim poljupcem.

Nedostaje ti…

Njegova nesposobnost da iskaže osećanja,

Sposobnost da posle burne noći,

Samo ustane i ode, bez pozdrava i objašnjenja.

Da te čekam?

Baršunasti glas se i dalje gubio u udarcima kapi kiše,

Njena nežnost se slamala pod uticajem uspomena,

A platno, pod udarcima razočarane žene.

Razočarane u muškarca, koji se nije smeo boriti,

Kada je najviše morao…

Zar takvog da te čekam,

Odzvanjao je baršunasti glas.

 

Piše: Ilija Stanković

Foto: unsplash.com

Ostavi komentar