Ćutači

Ćutači

Nemam ni ja neke godine u suštini, ali i na njih si uspela da baciš mrak. I da od mojih dvadeset i sedam napraviš petnaest. Da, to samo ti možeš. Da od muškarca napraviš dečaka. Klinca, bre, šta dečaka?

I sedi taj klinac pored tebe. I čeka da kažeš nešto. Progovori ti, da klinac ne kaže nešto glupo. Nemoj ćutati u trenutku kada su reči sve što nam je ostalo. Reci nešto, uzmi me za ruku i prisloni je na grudi. Stavi moj dlan na tvoj obraz i poljubi ga. Kaži mi da sam ti ja sve što imaš i da bez mene nisi cela osoba. Neka klinac naraste makar do dvadesete.

Ali ne. Ti biraš da našu tišinu ukrasiš još većim ćutanjem. Da dužina tog ćutanja postane važnija od svega. Da se zna da smo par koji je odćutao. Neka, neka ćutimo. Neka se čuje samo saobraćaj. I galama na ulici. Ja ne ustajem da idem. U tvom sam stanu, ali što bih? Nisi mi rekla da hoćeš da budeš sama. Nisi rekla ništa. Odćutala si.

Uključuješ televizor? Hajde, pusti neku muziku. Ne, biraš tursku seriju! Znam da je ne gledaš. Zašto si je pustila? Aha, par se svađa na njoj. Pobogu, ona udara liku šamar. On je strastveno grabi za bokove. Aha, ljube se. Okej, zašto je meni vruće? Da li bi trebalo da te bacim sada na krevet? Da oponašam ovog turskog glumca? Ne? Moraš neki signal da mi daš. Menjaš kanal. Scena ti se ne dopada? Napadna je? Slažem se. A i glumac ne liči na mene. Ni glumica na tebe.

Puštaš muziku devedesetih. „Ti si nešto najbolje“. Zašto se sada zaustavljaš na toj pesmi? Kao da je adekvatna situacija? Pa nije, draga moja. Menjaj pesmu. Pusti mi neki narodnjak. Ne, bolje je da isključiš televizor. Uh, tad će opet biti tišina. A i sam ne znam koliko dugo već ćutimo. Ima li smisla da kažem sad nešto? Ako bih ustao i otišao, da li bi primetila? Da li bi ustala da zaključaš vrata ili bi me pozvala nazad?

Gledaš me. Okej, uzvraćam ti. I opet gorim. Znoj me obliva. Biću mokar. Ali ti nastavljaš da me gledaš, a muzika devedesetih se nastavlja. Ni malo adekvatno. Lagano otvaraš usta, ali reči ni tebi ne izlaze. Rekla bi mi nešto? Ljubavi, ja bih tebi sada sasuo lavnu „volim te“ i „izvini što sam kreten“ u lice. Ali ni meni reči ne nalaze izlaz.

Ustajem. Krećem ka tebi. Zašto me noge ne slušaju? Telo radi protiv moje volje. Ima više petlje nego moj um. Ili ga, jednostavno, tvoje telo priziva i ono samo reaguje? Zabacuješ glavu unazad. Čekaš me. Ljubim te. Ljubiš me. Reči? Zašto da govorimo, kad možemo da se volimo? Turski glumac? Nesposoban je. Bacam te na krevet i lice ti sada pokriva osmeh veličine cele sobe. Krećem ka tebi i shvatam da ne upravaljm sobom. Ljubav upravlja nama. Tako je bilo i tako treba da bude. Devedesete sviraju dalje…

 

Foto: unsplasch.com

Ostavi komentar