Čovek koji nije trebalo da vidi

Čovek koji nije trebalo da vidi

Imaš samo jedan zadatak. Da ne pogledaš dole. Pitanje… da li bi pogledao?

Hodam. Hodam… putem. Da li je to zaista put? Ne smem da gledam. Oči uprte napred. Posmatram svoju budućnost. Stvaram je… zašto? Magla. Magla je jedini prikaz. Ili prikaza? Prikaza koja gleda… gleda u… mene? Strah me prožima. Grabi me svojim hrapavim šakama i stresira svaku dlaku na mom telu koje se grči dok me te ruke guraju dole ili da li me zapravo guraju ne već me vuku da vuku me sve dublje i dublje i dublje i dublje u taj bezdan i ne daju mi mira nijednog jedinog trenutka jer ne znam šta je to a tako strašno želim toliko bezuslovno želim da saznam i…

Paranoja. /Život/ Suze. /Život/ Bol. /Život/ Patnja.

Znojim se. Tresem se. Hladno mi je. Slabašni plamičak vatre polako se gasi. Prestaje da me greje. Uzimam srebrni krst i pribijam ga čvrsto uz grudi. Verujem mu. Još uvek mu verujem. I pored mizernog života, praznog života punog agonije. Osluškujem usporeno kuckanje. Prijatelj. Želi da ode. Da me ostavi. Zauvek… Vreme je da ga pustim. Ali pre nego što to uradim, želim da vidim. Moram. Ne da mi mira. Umreću svakako. Moram. Dozvoli mi da vidim. Oh, ne smem, ne treba, znam da je to pogrešno, ali… Spuštam pogled dole. Magla. Magla! Ceo život sam proveo u strahu od… magle? Zatvaram oči i počinjem da se smejem i plačem i vrištim i… Ruka. Na mom ramenu. Još jedna. I još jedna. Osećam gnusni miris ustajale smrti. Dahće. To stvorenje je… osećam ga. Pravo ispred mene. Počinjem da plačem. Sada zbog… straha. Ne želim da otvorim oči. Želim da odem. Želim da nestanem. Otvaram oči. Otvaram ih i u tom trenutku vidim ono što sam naslućivao da me prati svake noći to užasno biće koje se rogobatno smeši dok mu iz iskolačenih očiju teče vrela krv a tako usplahireno pilje u mene i te usne oh te usne iskežene što otkrivaju crvene demonske zube koji prete da me rastrgnu na komade a celo lice kao da je izgorelo ili truli i raspada se i potpuno je crveno ili crno ili oba ali me on ne može dohvatiti ili ne želi jer me ruke mrtvih duša vuku na drugu stranu i sve je manje jasna figura đavola koji se i dalje samo smeje dok ja nestajem u pozadini ove pozornice pakla ali sam još uvek tu u krevetu i ležim i konačno shvatam da sam ja taj prijatelj koji zapravo odlazi koji napušta ovo telo i voleo bih samo da nisam pogledao kako bih voleo da nisam pogledao…

Ali jesam.

 

Danilo Todorović

Ostavi komentar