Čekanje

Čekanje

‘Mogla bih zauvek da sedim ovde. Ova lepota je neponovljiva. ‘, pomislila je, sedeći na klupi pored reke.
Bilo je to jeseni hiljadu devesto devedeset i neke. Danima je dolazila na isto mesto, sedela, čitala i uživala. Posmatrala je ljude oko sebe. Bilo je tu male dece, staraca, ljudi koji su nekuda žurili. Svi su joj delovali slični, ali opet tako različiti na suviše razloga. Medjutim, jednog dana se desilo nešto drugačije. Jedan mladić joj je privukao pažnju. Bio je u odelu i sa šeširom na glavi. Delovao je drugačije od ostalih. Svakog sledećeg dana, mladić je dolazio i stajao na istom mestu. Izgledalo je kao da čeka nekoga. Dani su prolazili i ostali prolaznici su počeli da primećuju neobičnog mladića. Jednog dana ona je skupila hrabrosti i prišla mu.
-‘ Izvini, što te uznemiravam, ali stojiš tu danima. Je l čekaš nekoga? Možda mogu da ti pomognem, ja sam ovde često. Dopada mi se ova priroda.’
Okrenuo se kao da nije čuo šta mu govori i otišao. Nije ga bilo nekoliko dana, a onda je opet došao. Ovog puta nije stajao, produžio je i seo pored nje.
-‘ Izvini, ispao sam nekulturan prošli put.’, rekao je, ‘ Znaš, podsetila si me koliko dugo zapravo čekam iako znam da neće doći. Žena koju volim je otišla sa drugim i to baš sa ovog mesta. Trebalo je da se venčamo, a ona je otišla sa njim.’
-‘ Izvini.’, rekla je tiho.
-‘ Ma ne, ne treba da ti bude. S’ vremena na vreme ti treba neko da te vrati u realnost. Izgleda da sam je predugo čekao. Verovatno se neće ni vratiti, ima i decu sa njim. Samo sam želeo još jednom da je vidim. Da vidim da li je srećna, kako joj je. Želeo sam samo još jednom da se osetim jak u njenom zagrljaju.’ Ustao je i krišom obrisao par suza koje su mu krenule niz lice. Nasmejao joj se, zahvalio i otišao. Od tog dana više nije dolazio.
Piše: Ivana Stanković
Foto: unsplash.com

Ostavi komentar