ПРЕДВОРЈЕ СМРТИ

ПРЕДВОРЈЕ СМРТИ

 

Мирно лице. Влажни прсти. Ваздух који гуши. Полу мрак у предворју. Предворју смрти.

     Бојим се да подигнем поглед, можда ће приметити моју несигурност. То не смем да дозволим. Не овај пут. Карте ми клизе низ влажне прсте. Правим се да не примећујем. Тренутак који ће ме усрећити или гурнути у пакао. Већ сам тамо. Смешни је што га зову ,,Предворје смрти” када смо своју човечност и своје достојанство већ одавно убили. Ројал флеш… Ситуација изгледа сувише болно да би била истинита. Ројал флеш. Најјача рука у покеру. Краљ, дама, жандар и десетка зуре у мене са тамног стола. Није битно, ово је последња партија коју играм…

Да ли сам џокер, краљ или краљица? Није ни битно, свет ме зна као коцкара. Као човека који је прокоцкао све. Рећи ћу Вам нешто, сви они греше. Греше јер ја нисам човек. Нисам прокоцкао све, јер ја никада ништа и нисам поседовао.

Црвено лице. Лепљиви прсти. Ваздух који опија. Полу мрак у предворју. Предворју смрти.

    Соба се окреће, али ми се чини да то нико не примећује. Свет се окреће, можда због тога окретање собе сви узимају здраво за готово. Срамота ме је да било коме кажем то. Поново ће ме исмејавати. Кога је брига за собу и свет? Мене није, и у то  име наручујем још једну чашу, али дуплу, ипак је ово  последња коју пијем.

Да ли сам будала или човек који се није снашао у овом свету? Није битно, свет ме зна као пијаницу. Као човека који је испио све животне сокове. Али тај исти свет не зна да се ја стидим. Једина добра ствар у алкохолу је што вам се образи зарумене, па људи не примећују вашу постиђеност. Чудно је то… Лакше је да вас сматрају алкохоличарем него рањивом особом којој је потребна помоћ. Вечерас превише мислим, а премало пијем. То није добро…. Још једна чаша!

Избезумљено лице. Ваздух препун мржње. Ослепљујуће светло у предворју. Предворју смрти.

    Још једно неуспело платно, још мртвих боја које не говоре ништа. Зашто једноставно не могу да створим нешто лепо? Нешто светло и моћно… Где сам погрешио? Не вреди више играти улогу несхваћеног уметника коме припада будућност.

Јесам ли уметник или лажов? Ако сам лажов то ћу лако поднети. Бесмисао је тај који ме плаши. Боје, риме, ноте… Ништа ми од тога није дало смисао. Плашим се да га никада и нећу открит. Потребан ми је сан, али пре тога цепам платно, као и пуно пута пре тога.

                                                   Соба смрти

    Последња карта чека да буде извучена. Дама. А након ње хладна цев на слепоочници. Пуцањ одјекује собом смрти. Дама у рукама а на столу три карте. Краљ, десетка и жандар. Ројал флеш. Најјача  рука у рукама слабића.

Последња чаша чека да буде попијена. Али овог пута остаје нетакнута. Омча око врата. Добро је да му је лице већ црвено од алкохола. Мало плаве неће шкодити.

Последње платно чека да буде насликано. Хладна оштрица и врело месо. Крв се шири по тепиху. Црвена којој би и највећи уметници позавидели. Крв се лагано слива и прави предивне шаре у соби у којој смрт слика своје платно.

У ,,Предворје смрти” су сви добродошли. Дођи, повуци карту, окушај срећу, попи коју, овде увек има места. Дођи и играј.

Пише: Невена Стевановић

 

 

 

 

 

Ostavi komentar